Усавршавање никада не сме да стане

Александар Илић, балетски играч, кореограф и професор

Играчи и кореографи морају бити као деца, стално заинтригирани и изазвани новим правцима игре, трансформацијама кореографских облика и оним што треба да пренесу на публику

Почетак професионалне играчке каријере Александар Илић започиње 1997, ангажманом у Народном позоришту у Београду, заједно с још неколико одабраних ученика Средње балетске школе “Лујо Давичо”.

Убрзо након одиграних улога Бенволија у “Ромео и Јулији”, Лакрдијаша у “Лабудовом језеру” и Плаве птице у “Успаваној лепотици” промовисан је у првог солисту балета.

Паралелно с играчком каријером развијао је и друга интересовања попут кореографије. Дебитовање на Кореографским минијатурама у Београду била је прекретница и означила његов нови професионални пут.

Логичан след водио је ка педагогији и жељи да искуство и знање пренесе младим људима. Више о свом личном уметничком путовању и многим пројектима на којима је ангажован Александар Илић је испричао у разговору за Борбу.

Радите на кореографији за серију Рингишпил у режији Милоша Кодема, према роману Јелене Бачић Алимпић. Шта за вас лично представља овај пројекат?

– Серија ће имати велики утицај на нашу јавност, да спозна класичан балет као професију, а, надам се, и на оне који имају могућност да утичу на бољи положај уметника када зађу у озбиљне године. Врхунска игра припада младости, снази и енергији, а ако ми, ветерани, постанемо баласт и њима и систему, можемо врло брзо да урушимо нашу професију.

Професија балетског играча није забава нити декорација некаквих манифестација, већ озбиљна и сурова професија за најталентованије, најупорније и најамбицизније – за одабране.

Ова серија је значајна управо јер комуницира на ову тему.

Паралелно радите на концерту В елемент у извођењу КУД Кикац из Базела. Како сте се укључили у овај пројекат?

– Један од мојих омиљених праваца игре је фолклор. Управа КУД Кикац из Базела позвала ме је да урадимо специјалан концерт поводом 55 година њиховог деловања. На пројектима с великим бројем извођача најважније и најизазовније је постићи целину, која на најбољи начин приказује чување традиције наше културне баштине и стварање нових младих кадрова којима Кикац није само рекреативна активност већ искрен и посвећен рад према друштву.

Радите на стварању првог националног балетског ансамбла Црне Горе. Како сте допринели његовом креирању и шта то значи за црногорску балетску сцену?

– Будући да на простору бивше Југославије једино Црна Гора није имала национални балетски ансамбл, а узимајући у обзир да се у Будви и Тивту одржавају значајни фестивали посвећени уметничкој игри, било је питање времена када ће се стећи услови за стварање професионалног балетског ансамбла.

Уследио је врло одговоран и предан рад на предлогу документа систематизованих радних места за балетске играче, који ће напокон имати могућност да након завршене балетске школе раде у својој професији, у
свом граду и земљи.

Сваки почетак је изузетно тежак и подлеже разноразним притисцима, али нисмо се окупили око идеје директорке Музичког центра Црне Горе Исидоре Дамјановић да нам буде лако или забавно, већ да створимо одскочну даску за балетску уметност у престоници Црне Горе.

Институт за уметничку игру, чији сте професор и кореограф, обележава десет година од оснивања. Који програм ће пратити овај јубилеј?

– Прослава је започела у септембру у УК Пароброд, изложбом радова студента насталих под менторством Душице Пејич “Деконструкција покрета”. На сцени Театра Вук изведен је гала концерт компаније Балет младих, под вођством Милице Безмаревић и Миле Стијак.

У Великој дворани Студентског културног центра изведена је друга реприза плесног диптиха “Фемине” у кореографији Александре Мадсен и Рите Гоби, а с истом представом, у нешто измењеном формату, гостовали смо у новембру у Загребачком казалишту младих.

Велики број гостујућих изванредних педагога од октобра већ борави код нас, а пред нама су и припреме за Светски дан игре, Фестивал сола и завршна манифестација којом ћемо и званично обележити наших првих десет година.

Које вредности желите да пренесете младим балетским талентима?

– Мој савет је да едукција, односно усавршавање, никада не сме да стане. Играчи и кореографи морају бити као деца, стално заинтригирани и изазвани новим правцима којима се креће игра, трансформацијама кореографских облика и оним што треба да пренесу на публику.

Публика је најбољи критичар нашег деловања, јер аплауз и пуне сале су најмеродавнији показатељ успеха извођења и дела. Будите виртуозни и не сумњајте у своје идеје. Играчи треба да цене своје време и храбро хрле у нове изазове, не пристајући на пречице и лака решења јер је то једини прави пут ка успеху.

Ваше међународне сарадње указују и на глобални утицај вашег рада. Како оцењујете важност размене искустава између различитих балетских сцена широм света?

– Играчи су вазда били номади. Проток је важан и у ансамблима и у играчкој каријери да бисмо се повезивали, путовали и размењивали искуства наших културних разноликости. Препоручујем сваком играчу да изађе из свог комфора и опроба своју вештину у неким другим ансамблима.

Само тако се напредује. Када погледам уназад, најмање сам кореографисао у матичном позоришту, али сам имао могућност да радим готово у целом региону, па чак на другом континенту.

Како видите будућност балета и савремене игре у Србији?

– Неопходно је најпре успостављање комуникације свих који представљају ова поља у едукативном и професионалном смислу. Када схватимо да има места за све, направићемо корак напред. Морамо сачувати, али и пустити наше уметнике да напредују. Неопходно је институционализовати савремену игру, подржати независну сцену, али и нас, који радимо на мишиће у приватном сектору. Одговорност је и на свим руководиоцима школа, ансамбала или струковних удружења да комуницирају отворено, а не да се само тапшу по рамену. Сви ми смо део једног простора, у оквиру којег треба да се делује на најбољи начин.

Које идеје бисте волели да остварите у будућности?

– Идеје и снови постоје, али реалност ми је некада супарник. Сан ми је да награда Терпсихора, чији сам оснивач, настави да живи, а његови лаурети да се нижу. Нека све друго буде изненађење.

Песме за љубитеље снова

Како је ваша књига стихова Сањај снове у Обреновцу, Новом Саду и родном Шиду придонела вашем изражавању и уметничком раду? Како се уметничко стваралаштво у књижевности повезује с балетским радом?

– Желим да верујем да оно што искрено остављамо као траг иза себе увек нађе пут до људи који желе да поделе ту емоцију. Нисам очекивао да ће, након бројних промоција, књига стихова наставити да се и даље промовише. Волим што сам погреши јер ме и тај контакт с публиком пођеднако радује, као и када сам играо или када стварам кореографије.

Трудим се да на промоцијама будем окружен људима који воле поезију, воле да залутају у снове и знају да је љубав и те како важан елемент нашег друштва, а управо томе су посвећене моје песничке вечери.

Мржња никад није надјачала доброту

Да ли постоји неки уметнички или лични мото који вас води кроз каријеру и живот?

– Цените своје време и трудите се да сваког дана будите себи бољи од претходног. Ако чврсто верујете, онда то и можете. Будите добри према себи и другима јер мржња никада није надјачала доброту. Сањајте. Сањајте увек нове снове, кога брига. Нико вам не броји, можете и хиљаду снова у једном дану.

Фото: Немања Мараш