Виолета Димитрић, аутор ручно писане збирке поезије
Овај век је усмерен на брзину, технологију и вирални свет, а човекова суштина и насушна потреба је да сачува и одржи осећајност
Виолета Димитрић недавно је представила своју најновију збирку поезије ,,Сенке љубави“. Књига је скренула пажњу јавности јер су песме, вињете и илустрације писане и сликане ручно, пером, на посебном папиру за писање мастилом, у стилу средњовековних мајстора калиграфије. Виолета Димитрић познати је ТВ аутор, уредник и водитељ, Тесла амбасадор и добитник награда за допринос српској култури попут Златног беочуга, Златне значке, Благодарја Удружења књижевника Србије, као и међународних награда за допринос светској књижевности. Она сматра да је поезија један од кључева бољег међуљудског разумевања и борбе против изазова човечанства.

Како сте дошли на идеју да своју поезију презентујете кроз калиграфију и ручно рађене илустрације?
– Данас, када се свет трансформише, када се догађаји одвијају убрзано, потребно је да застанемо и направимо увиде. Један од начина је да се вратимо читању, али не површински и без удубљивања. Калиграфско писмо је извајано и слова чине хармоничне целине, што захтева пуну концентрацију и време. Постоји један стих: ,,Како да зауставим време…“ Та запитаност је карактеристична за људски род, али данас као да је постала неминовност. У вртлогу убрзања свега неопходно је да направимо пресек, застанемо и размислимо куда идемо и где. Зато сам се отиснула у овај несвакидашњи уметнички подухват.
Стиховима говорим о ранама које живот без моралних принципа доноси
Како је сарадња с калиграфом Даницом Веселиновић утицала на крајњи производ ваше збирке?
– Интересантно је да се догодила ,,случајност“ пре него је почела наша сарадња. На Сајму туризма Даница је представљала вештину калиграфије посетиоцима и изазивала огромну пажњу. Људи су стрпљиво стајали и чекали да испише њихово име. Посматрала сам реакције посетилаца и схватила колико им је потребно да застану, да успоре, али и колико их је уметност опчинила, као у Андрићевој причи ,,Аска и вук“. Пред лепотом све стаје јер је човеково биће од праисторије фасцинирано лепотом, о чему сведоче уметничка остварења и записи. Пре тог сусрета дуго сам трагала како своју поезију да вратим у епоху кад је Србија напредовала, када се градило, развијале се писменост, култура и дипломатија. Даница је тада изгледала као да је изашла из средњег века, одмах смо се разумеле и кренуле с радом. Док су исписивани стихови, све се одвијало уз дозу неке књижевне и рукописне магије. Стихови су се уклапали у странице, што је веома тешко, да не остане слог који би се пренео на другу страницу. Као да је сама књига желела да заживи и угледа светлост дана.
Пред лепотом све стаје
У збирци истичете важност српског средњовековног наслеђа и вредности, као што су храброст, част и љубав. Како сте интегрисали ова начела у своју поезију?
– Подсетићу на ,,Слово љубве“, у ком Стефан Лазревић почетком 15. века пише о најтананијим осећањима и опраштању. Данас, када је свет на драматичној размеђи епоха, стиховима причам о том личном и глобалном болу, који га је опхрвио, али и то да поезијом можемо да пошаљемо поруке опраштања. Уметност има и прекогнитивне елементе који провејавају и у мојим стиховима. ,,Лутам, суву земљу Саломиних стопала табам, у пустахији где царује ноћ без слатког јасмина и маске љубави, где бива горки укус несреће…“ Кад поседујете емоције и емпатију, која карактерише већину песника, можете да предосетите и наслутите страдање и патњу. Збирком ,,Сенке љубави“ сам управо калиграфским писањем желела да подсетим на средњовековну књижевност, када су се у духовним центрима, нашим манастирима, исписивали историјски, књижевни и духовни списи. Тада су биле цењене и развијане моралне вредности. Стиховима говорим о ранама које живот, без моралних принципа тог доба, доноси.
Која искуства и тренуци су вас инспирисали током писања ,,Сенки љубави“?
– Љубав је врховни постулат нашег постојања. Многи не схватају да је бог, у ствари, љубав која нас прати као сенка, било да се испољава директно или скривено кроз лирску естетику поетике. Такво становиште је у раскораку с постулатима овог века, који је усмерен на брзину, технологију, вирални свет. А човекова суштина и насушна потреба је да сачува и одржи осећајност. Моја лирика је својеврсни вапај за повратком љубави људском роду попут чувене Мункове слике ,,Крик“, која оставља снажан утисак, те сам ту импресију и уткала у стихове.
У вртлогу убрзања свега неопходно је да застанемо и размислимо куда идемо
Како видите улогу поезије у данашњем свету, у ком доминирају брзина и технологија? На који начин ваша поезија рефлектује важност и релевантност уметности изражавања у модерном добу?
– Све је више аутора који пишу поезију. Људска природа је саткана од емоција и потребно је исказати их. Поезија је један од начина испољавања унутрашњих импресија, али и спознаје спољног света. Како сам, према одлуци Министарства спољних послова Србије, једна од сто Тесла амбасадора у свету, због тога што верујем и промовишем Теслину хуманост, трудим се да и поезијом преносим фреквенције добра и љубави. У овом историјском тренутку нам је љубав неопходна да бисмо избегли нарастајуће трагедије и страдања широм планете.
Само захваљујући њој можемо сачувати принцип стварања и вечни циклус опстанка живота. Сматрам да ће у вечној борби добра и зла победити добро и да сваки појединац треба да ради у том правцу на начин који може. Имам благослов да кроз медије и даром за поезију могу да промовишем Теслине идеје љубави и духовности.
Какав ефекат се надате да ће ,,Сенке љубави“ имати на читаоце?
– Верујем да ће бар на тренутак застати и замислити се о суштини живота, као и да ће уронити у сопствено биће и потражити смисао. Да ће пробудити сећања на изворне српске вредности и традицију који подразумевају поштовање, част, моралност и духовност, које, засигурно, носимо у колективном подсвесном. Поред тога, стихови поеме ,,Сенке љубави“ указују на исконску снагу стварања и важности женског принципа очувања и рађања живота.
Фото: Божидар Витас
