Scroll Top

Енигма једног времена

enigma-jednog-vremena
Сличне теме

Радомир Пашић, син (не)достојан имена оца Николе

Случај који је данас толико заокупио јавност у Србији, а остао на ,,једној новинарској причи и фотографији“, просто је невероватна

Једна новинарска прича и једна фотографија, то је, нажалост, судбина многих историјских личности у Србији. Када сам почињао да се бавим Милунком Савић, била је управо таква ситуација. Неке од невероватних историјских личности о којима сам писао текстове нису имале ни ту једну реченицу и фотографију попут Јелене Милутиновић или Вуке Попадић.

Ипак, случај Радомира Раде Пашића, који је данас толико заокупио ширу јавност у Србији, а остао на ,,једној новинарској причи и једној фотографији“, просто је невероватан.

Рада Пашић пред судом

Забушант и преварант

А шта је досад објављено и шта знамо о Ради Пашићу? Можда је то најлепше описао и сабрао у неколико реченица др Арчибалд Рајс у својој књизи ,,Чујте, Срби“:

– Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и после рата. Зар не би било много лепше (…) да, уместо полицијског досијеа, син најпознатијег српског државника има обичну камену плочу с натписом: ,,Раде Пашић, погинуо на бојном пољу?“

Радомир није био само ,,забушант“, како га је назвао др Рајс, већ и човек за ког се данас везује двадесетак великих корупционашких афера и скандала који су у своје време из темеља потресали крхку државу каква је била Краљевина СХС.

Све афере су функционисале по истом принципу: Држава по повлашћеним (симболичним) ценама прода или изда у закуп неко своје добро Радомиру Пашићу, а овај то експресно препрода по вишеструко скупљој цени, те тиме директно нанесе штету држави, а себи донесе огромне приходе. Када то питање покрену медији, активира се следећи механизам за одбрану: напад се поистовећује с нападом на његовог оца, а затим се преформулише као напад на Србију и српски народ. Тада питање постаје далеко озбиљније, па би уредници и новинари застајали у даљем истраживању афера.

Зашто је Никола то дозволио?

Често се данас поставља питање: ,,Зашто је то дозволио Никола Пашић?“ Никола Пашић се оженио у зрелијим годинама, имао је 45 кад се венчао с Ђурђином Дуковић, ћерком богатог тршћанског трговца житом. Наводно је од тазбине добио леп мираз, који му је био преко потребан да реши све своје финансијске проблеме.

Супруга Ђурђина биће му најстабилнији ослонац током живота. Остао је један интервју Ђурђине Пашић за енглески Сандеј пикторијал од 13. јуна 1915, у коме, између осталог, каже:

– Србија, хвала небесима, још живи и сигурно ће тријумфовати. То што је успела да проживи сва страшна искуства у претходне три године, у највећој мери, јесте захваљујући српским женама. Оне су те које Србију чине земљом наде. Њихова издржљивост нас спречава да помислимо на
предају.”

У браку Николе и Ђурђине родило се троје деце: син Радомир и ћерке Дара и Пава.

Рада Пашић, 1926.

Радомир Пашић рођен је 1892. У том тренутку Никола Пашић има 47 година, па је логично што је ,,син јединац“ био његов љубимац и делимично оправдава очеву слабост. Радино детињство обележио је несретни случај, када се на Ади Циганлији запалила јахта др Нешића на којој су се возили Рада и сестре. Тада 12-годишњи Радомир, обузет пламеном, скочио је у воду и допливао до обале. Ноге су му до колена биле опрљене ватром, без озбиљнијих повреда. Сестри Пави су такође биле запаљене ноге, док је Дари било лако опаљено лице и руке.

У тој години Никола Пашић наручио је израду синовљевог портрета код италијанског сликара Вострија, који ће уметник назвати ,,Дечак“. Годинама касније овај портрет ће постати предмет судског спора, а оптужени ће бити управо портретисани Радомир.

,,Физички исцрпљен и пропао“

Од тинејџерских дана Раде је почео да показује својеглавост, размаженост и бахатост, због чега је, и поред великог утицаја свог оца, избациван из београдских школа. Решење су пронашли у приватној Зделаровој гимназији, коју је Никола Пашић касније прогласио за јавну школу и тако дао вредност синовљевој дипломи. Након гимназије Радомир Пашић је школовање наставио у Паризу, где се више исказивао у ноћном животу него на студијама. Тамо га је затекао Први светски рат, одакле се хитро јавио у домовину с лекарском потврдом да није способан за војну службу. Дијагноза: ,,…физички исцрпљен и пропао, с малаксалим срцем.“

Тако ,,исцрпљен“ вратио се у Париз и наставио с бурним животом и аферама.

У Граду светлости 8. јануара се венчао с Катарином Затос. Биће то његово прво од три венчања, а остаће као специфично јер се догодило док су српски војници гинули на Солунском фронту.

Никола и Радомир Пашић

Афера за афером

Колико није имао осећаја према свом народу, који је крварио за слободу, показаће једна од највећих афера у историји Србије. Швајцарске и француске власти су прекинуле кријумчарење које су вршили званичници наше амбасаде у Паризу и Берну под заштитом српске владе. У кријумчарење су били укључени секретар посланства у Паризу Глушчевић и секретар посланства у Берну Мирковић, а ,,мозак операције“ био је Радомир Пашић. Они су из Париза дипломатском поштом слали за Берн платину, чији је извоз био забрањен, а из Берна за слали Париз лекове, такође забрањене за извоз. Да ствар буде гора, платина се из неутралне Швајцарске после продавала Немцима, који су је користили у војној индустрији код израде ваздухоплова. Оних истих којим су касније бомбардовали Србе и савезнике, док су се кријумчарени медикаменти у Паризу продавали као опијати.

Кријумчари су тек након годину дана били ухваћени. Брзом интервенцијом нашег амбасадора у Паризу Миленка Веснића, случај се пребацио српској влади на Крфу, где нису изведени пред војни него Битољски првостепени суд, који је нашао да нема кривице, осим кршења царинских прописа.

Послератна ,,обећана земља“

Након рата Рада се вратио у Београд. Збор разних одштета, изградње разорене земље и великог броја страних фирми које желе да послују, Краљевина СХС за њега постаје ,,обећана земља“. Тешко је данас и побројати све афере у којима је главни јунак био Рада Пашић. Неке од највећих су: афера с нафтом која се експлоатисала у Хрватској, препродаја стоке која је дошла у Србију из Немачке као ратна одштета, афера с поправком возова у Чехословачкој, афера с изградњом француске фабрике за производњу оружја у Краљевини СХС. Зарад истине, није успевао све покренуте “послове” да доврши. Неки су попут изградње фабрике за оружје обустављени након реакције јавности, а неке је реализовао половично попут препродаје стоке из Немачке (није добио продају оваца, али је добио продају говеда).

Након смрти Николе Пашића 10. децембра 1926. нестала је и потпуна заштита за Радомира Пашића, те су почеле да се јављају оштећене стране
кроз судске поступке који су покренути против њега. У судском спору током 1927. пред првостепеним одељењем Варошког суда између Драгише Стојадиновића и Радомира Пашића, због оптужби које су износили један против другога, откривен је велики део других скандала везаних за Раду. У својој одбрани Драгиша Стојадиновић је детаљно изложио многе афере поменутог, пружајући објашњења о начинима на које је Пашић син варао државу, судове, народ, као и различите компаније. Све тврдње су поткрепљене доказима и рачунским изводима из разних банака поменутог. Посебно је истакнуто избегавање служења војног рока, уз објашњење да не би могао добити ни државну службу у двадесетим годинама да није био способан за војну обавезу. Медицински преглед након

Првог светског рата потврдио је његову потпуну способност. Међутим, Рада се бранио тврдњом да је био добровољац у балканским ратовима и да је на тај начин испунио своју обавезу према држави.

Суд је осудио Радомира Пашића на казну затвора од два месеца и 15 дана. Ово је била четврта пресуда против њега. У претходне три зарадио је укупно 15 месеци затвора, али никада није одслужио ниједан дан.

Оскрнављен очев гроб

После Другог светског рата промена власти оставила га је без политичке структуре којом је прикривао и штитио своје пословне активности, па, принуђен да се довија на разне начине, прави један од бизарнијих скандала у српској историји.

Средином 1945. продао је једном италијанском колекционару мермерну бисту свога оца, рад чувеног вајара Ивана Мештровића. Бизарни моменат лежи у чињеници да је ту бисту украо с очевог гроба! Бисту је касније заменио одливом у бронзи пошто су га мајка и сестра тужиле и добиле судску пресуду.

Лажни Рембрант

Своју пословну каријеру Рада је завршио у стилу којим је и живео. Наговорио је пакистанског дипломату и бизнисмена Харкисина Дијалдаса да финансира његову парницу пред енглеским судовима, где је покушавао да наплати концесије над рудницима Трепча, Ново брдо, Злетово и Копаоник, а које су његова мајка и сестра нелегално продале једној енглеској компанији. Као залог му је понудио једну Рембрантову слику, уз обећање да ће остале дугове исплатити када пресуду добије.

Поред милион динара, колико је добио од Дијалдаса, Рада се 1961. на суду нагодио и добио 70.000 фунти (137 милиона тадашњих динара). Своје
дугове Дијалдасу није исплатио, док је Рембрантова слика који је Дијалдас преузео у Холандији идентификована као фалсификат. Радомир Пашић преминуо је 20. октобра 1964. у Београду. Оставио је иза себе петоро деце: Николу, Владимира, Ђорђа, Петра и Ђурђину.

Аутор: Милан Богојевић

Фото: Архива и библиотека Борбе

Додај коментар: