Вечна љубав од давнина, њено име виолина

ПРВА И ЈЕДИНА ГРАДИТЕЉКА КРАЉИЦЕ СВИХ ИНСТРУМЕНАТА У СРБИЈИ

Биљана и Јован Поповић посветили су велики део живота прављењу овог племенитог инструмента. Након одласка супруга Биљана наставља породичну традицију и посвећење

Оно што засигурно знамо о виолини јесте да се поја­вила у 16. веку, да су утемељива­ чи њеног облика и звука нај­бољи кремонски градитељи виолина 17. века проистекли из породица виолинара Стра­дивари, Гварнери, Амати. У жељи да сазнамо нешто више о тајнама виолинарства и како се данас стварају виолине, открива нам Биљана Попо­вић, једина жена у Србији и на Балкану која прави вио­лине по угледу на мајсторе из 17. века.

Када се дрво третира стрпљиво и лагано, онда су молекули унутар дрвета сачувани и могу да “певају”, а када се ради машином, молекули се спрже и дрво “омутави”

Како сте се уопште заинтересовали за овај креативни мајсторски занат?

Мој супруг Јован Поповић (1950­2021), који, нажалост, од почетка ове године није више међу нама, био је један од најбољих српских градитеља виолина. Виолинарством се бавио скоро 50 година и на његовим виолинама свирају уметници у Европи, Аустра­лији и САД. Занат је учио од украјинског мајстора Алек­са Шмигељског, који је био асистент чувеном градитељу из Кремоне Морасију (Гио Батта Морасси). Изградио је 218 виолина, а својим ре­мек­ делом сматра виолину број 19, коју је, у недостатку алата, изградио наоштреном кашиком. На идеју да почнем да се бавим градитељством сам дошла сасвим случајно, а ипак је то некако било оче­кивано. Када је пре 15 годи­на та одлука сазрела у мени, већ сам 20 година живела уз Јована, често му помагала у послу и полако учила занат. На 50. рођендан сам се осмелила да покушам сама да на­правим виолину, а Јован ме је свесрдно подржао и несеби­чно ми помогао у томе. Од тада је прошло скоро 15 година, ја сам заволела изградњу виолина и наставила да учим и радим.

За сада сам прва и једина жена у Србији и регио­ну која се бави изградњом вио­лина. Мој рад и мој успех су доказ да је љубав велики покретач у животу и да не постоји немогуће. Све што знам о градитељству научила сам од супруга Јова­на и на томе сам му бескрајно захвална.

Колико је времена потребно да се на­прави једна виолина и како тај процес изгледа?

– Јован је целог живота радио онако како су радили стари италијански мајстори, па сам и ја усвојила тај начин рада. Све до најситнијег детаља на вио­лини ради се руком, с веома мало алата и често на колену. Када се дрво третира стрпљи­во и лагано, онда су молекули унутар дрвета сачувани и могу да “певају”, а када се ради машином, молекули се спрже и дрво “омутави”. У томе је разлика између мајсторске и фабричке виолине. Израда виолине траје око 250 радних сати, а најважније је одабрати добар комад дрвета. Уз Јована сам научила на шта треба обратити пажњу, тако да сада немам дилему које дрво је добро. Када одаберем прави материјал, почиње рад на виолини, рад пун неизвесности и ишче­кивања. Добар мајстор већ на почетку рада зна како ће виолина звучати када буде готова. То сам та­кође научила у старту јер је један од првих Јованових са­вета био: “Научи да слушаш дрво…” Пропуштао је кроз шаке пиљевину која је отпадала од дрвета и учио ме како да чујем тон који производи дрво јер ће тако на крају звучати и виолина. То је прва вештина коју сам савладала, али ипак је невероватан осећај и узбуђење када се чује први тон заврше­ ног инструмента

Који је најтежи део посла?

Најтежи део ми је израда пужа, зато што је ту потребна невероватна прецизност, креа­тивност, али и снага јер се све ради длетима и циклинзима, а површина је мала и тешко је, скоро немогуће, исправити грешку. Сам пуж не утиче на звук виолине, али је свакако потпис мајстора који је градио. Најзахтевнији део је пости­ћи адекватну дебљину плоча и добар тон. За то је потребан изузетан слух, који је иначе и предуслов да би неко могао да се бави градитељством.

Добар мајстор већ на почетку рада зна како ће виолинa звучати када буде готова

Колико сте до сада направили виолина и да ли чувате своју прву на­ прављену виолину?

Виолина је инструмент који губи квалитет ако се не свира, па због тога своју прву виолину (коју нисам радила самостално, него под Јова­новим надзором) не чувам у кући. На њој свира Марко Павловић, студент Академи­је лепих уметности у Новом Саду. Одличан су тандем и веома сам срећна што је моја прва виолина дошла у руке доброг виолинисте. Прву потпуно самосталну виолину сам направила после пет година интензивног учења и “стажирања” уз Јована ­ 2013, и с том виолином сам ишла на међународно такмичење градитеља у Долни Кубин у Словачкој. Од четири фазе такмичења, успешно сам прошла две, што сматрам ве­ликим успехом с обзиром на то да је то било моје прво по­јављивање у јавности.

Од тада сам направила 19 и ра­дим на 20. виолини. Драго ми је што се све моје виолине налазе код добрих музичара у Србији, Босни и Херцеговини, Црној гори, Аустрији и Швајцарској.

Да ли виолине пра­вите искључиво по наруџбини или се могу наћи и у слободној продаји?

– Дрво је племенита матери­ја у коју, током рада, уносим енергију, љубав и осећања и то је разлог зашто ниједна виолина, па макар била на­прављена од истог комада дрвета, не звучи исто. Свака је посебна и одражава тре­ нутак у ком је настала. Зато се ваљда и каже да виолина може да искаже најтананија осећања људске душе ­ може да се радује, да тугује, да се смеје, да јеца…

Када почнем да радим нову виолину, не размишљам о томе да ли ћу је продати. Док радим, замишљам је у рукама врсног виолинисте, који ће знати да извуче све емоције које сам ја уткала радећи на њој.

Може ли се данас живети од овог заната?

– Када у виолину унесеш то­лико љубави и енергије, онда је неминовно да у неком тре­нутку мораш да је се одрек­неш да би она наставила да живи на некој великој сцени, али новац свакако није оно о чему градитељ мисли док ствара. Ипак, сваком уметнику веома много значи када неко примети његов рад, па је тако и Јовану и мени много значила повеља са медаљом Заслужни грађанин Земуна за посебне заслуге у развоју гра­дске општине Земун и значајна остварења у области уметности, које смо добили 5. новембра 2019.

Да ли своје знање и вештину овог зана­та преносите на некога?

– Јован је имао неколико учени­ка. С њим су своје прве виоли­не радили Бојка Спахн, Душан Панајотовић (наш познати мла­ди виолиниста који ће докторат полагати на тој виолини) Тамара Грубин, професорка виолине у земунској музичкој школи Коста Манојловић и Тања Маринковић. Надам се да ће истрајати у тој жељи и да ће једнога дана постати врсни градитељи, по узору на свог учитеља.

Ја немам ученике, али мој зет Ни­кола Јовић и ћерка Смиљана Ла­бан све чешће показују интере­совање, па се надам да ћу имати прилике да им пренесем знање и да ће наставити традицију. Воле­ла бих да буде тако.

За сада ми велику помоћ и подр­шку пружа сестра Јасна Хаџић, која, поред тога што свира вио­лину, има и добро предзнање јер је често помагала Јовану и мени. Заиста ми је сада од непроцењи­ве помоћи и хвала јој на томе. И она показује жељу да покуша да изгради виолину самостално и ако буде истрајала у томе, помоћи ћу јој с огромним задовољством.

аутор Снежана Ђорђевић