Закон ума

Ауторски текст Банета Бојовића АКА Банета Саншајна

Ако кренемо да обраћамо пажњу на речи које изговарамо, смањиће се обим бедака који нам се дешава у животу

Уз закон гравитације, постоји још неколико других закона у физици, као што је закон о одржању наелектрисања, од којих за већину немам појма. Поред њих, постоје и духовни закони, као што је закон узрока и последице, који каже да оно што дамо то ће да нам се и врати.

Постоји и закон ума, који, верујем, функционише тако што, када нам се роди мисао, кад изговоримо реч или реченицу, оне некако излазе из нас и проналазе пут до закона ума и враћају нам се као искуство.

Сад почињемо да учимо о вези између менталног и физичког. Почињемо да схватамо како ради наш ум и да су наше мисли стваралачке. Пошто наше мисли великом брзином пролазе кроз наш ум, тешко их је одмах обликовати. Наше су усне, с друге стране, много спорије. Дакле, ако можемо обратити пажњу на наш говор тако што ћемо пажљиво слушати оно што кажемо и не дозволити негативним мислима да пређу преко наших усана, онда можемо почети да обликујемо и своје мисли.

Изговорене речи имају невероватну моћ и многи од нас нису свесни колико су оне важне. Иако речи користимо стално, уопште не обраћамо пажњу на избор речи. У ствари, већина нас се изражава негативно.

Поготово кад нас ум завоза на неки лош догађај, па кад крене озлојеђеност, па се упале на све то емоције… Значи, боже ме сачувај!

А и иначе, шта су нас у школи учили, мајке ти?! Питагорину теорему, безброј непотребних глупости, затупљивали нас до изнемоглости. А све се своди из шупљег у празно. Сећам се граматике, која, слажем се, јесте важна, али видим да се правила током времена мењају. С друге стране, нико ме у школи није научио да ће мој избор речи бити повезан с оним што ће ми се догодити у животу.

Нико ме није научио да су моје мисли стваралачке нити да дословце могу обликовати свој живот. Нико ме није научио да ће ми се оно што пружим кроз речи вратити као искуство. Нико нас није научио да смо вредни љубави и да заслужујемо добро и нико нас никад није научио да живот треба да нас подржи.

Сећам се да смо се, као деца, међусобно називали погрдним именима и покушавали да омаловажавамо једни друге… Јбг… Види се чему су нас научили. Многима од нас су родитељи непрестано говорили да смо глупави, тупави и лењи. Били смо проблематични и недовољно добри. Те речи су нас сигурно погодиле, али уопште нисмо схватали колико ће се бол и увреде дубоко усадити у нашу душу.

Значи, поента ове приче јесте да, ако почнемо да обраћамо пажњу на речи које изговарамо, смањиће се обим бедака који нам се дешава у животу.

Много је битан овај део:

– Ако можемо обратити пажњу на наш говор тако што ћемо пажљиво слушати оно што кажемо и не дозволити негативним мислима да пређу преко наших усана, онда можемо почети да обликујемо своје мисли.