Животни позив који пркоси свим инстинктима

ЕКИПА БОРБЕ У ПОСЕТИ ВАТРОГАСНОМ ДОМУ МАТИЦА У ЗЕМУНУ

Сви мисле да је супер бити у могућности да спасаваш животе, али услови су врло тешки; ми смо увек у ситуацији да одакле сви беже, ми баш у то јуримо

Нажалост, скоро, па свакодневно имамо прилику да на улицама града, понекад чак и на делу, видимо хероје који се старају о безбедности свих нас и утрчавају тамо одакле сви други беже – ватрогасце. Колико сте само пута видели црвени ватрогасни комби с професионалцима који протутњи градом, покушавајући да убрза долазак јер је сваки секунд кључан? Да ли сте икада размишљали ко су ти људи, како изгледа њихов живот пун ризика, један њихов дан? У жељи да пронађемо одговоре на ова питања и приближимо читаоцима значај професије ватрогасаца, као и значај свих људи који се овим послом баве, чувајући наше животе, екипа часописа Борба била је у посети Ватрогасној станици Матица у Земуну.

ДОБРОВОЉЦИ И ПРОФЕСИОНАЛЦИ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ

Командир ватрогасне станице Милорад Крешевљак, ватрогасац-спасилац-возач Војо Пантић и млади заменик командира добровољног ватрогасног друштва Филип Ерић били су наши домаћини. Иако увек заузети одласком на терен или неуморним вежбањем за исти, дочекали су нас срдачно, пуни енергије и с осмехом чак и после завршетка ноћне смене.

Командир Крешевљак објаснио нам је да зграда Ватрогасног друштва постоји од 1870. и да је специфично што у њој заједно раде и добровољци и професионалци.

– Једина разлика је у томе што је професионалцима ово животни позив, а добровољци то раде чиста срца, без новчане накнаде. Добровољце чине млади људи који долазе из чисте љубави према овом послу, у нади да ће се једног дана запослити као професионалци. Иако то обично иде наследно, са колена на колено, или већ неким другачијим сродством, за младе, способне и вредне људе увек имамо места – објаснио је командир Крешевљак.

Док је у случају командира Крешевљака професија пронашла њега, с обзиром на то да је кренуо очевим стопама, као што су и његова два сина данас његовим, млађи колега Ерић је професију пронашао сам.

– Када сам имао само 10 година, избио је пожар и мојој породици изгорели су штала и помоћни објекти. Тада су се појавили људи са шлемовима који су све спасли, што је довело до тога да их посматрам као богове. Када сам напунио 15 година, дошао сам из унутрашњости и пријавио се као добровољац, а ови људи су ми данас друга породица – открио је заменик командира ДВД Филип Ерић.

АКТИВНОСТИ ЗА ДЕЦУ

Познато је да, баш као и наш млади саговорник, многа деца, нарочито дечаци, воле све везано за ватрогасце – од малих ватрогасних кола и камиона све до храбрих ватрогасаца, што и не чуди с обзиром на то да они, поред свих обавеза с којима се свакодневно сусрећу, у Матици имају времена и за децу која им долазе у посету.

– Деци је нарочито занимљиво када дођу код нас. Имамо едукацију и разне вежбице, аутиће и друге играчке, а имају прилику и да се провозају с нама. Они добијају задатак да нам заузврат нацртају или направе нешто, па тако видимо да од свих сличних служби, послова и занимања, највише воле ватрогасце. То има посебну тежину јер су деца искрена – испричали су наши до- маћини, а потом нам и показали прегршт дечјих цртежа, који осликавају позитивну енергију, која у станици преовладава.

И поред тога што се својски труде да остану ведри и расположени, наши домаћини су нам објаснили због чега посао ватрогасца није нимало лак.

– Сви мисле да је супер бити у могућности да спасаваш животе, али бити ватрогасац је један изузетно физички и психички захтеван посао. Услови за рад су врло тешки, а ми смо увек у ситуацији да, одакле сви беже, ми баш у то јуримо. На нас се у сваком тренутку врши притисак и све те околности утичу на нас. То је притисак с којим се константно носимо, док уједно морамо да будемо потпуно присебни да реагујемо на прави начин, максимално професионално и да не дозволимо да дате околности ремете спасавање – објаснио је командир.

СПРЕМНИ ЗА ПОЛА МИНУТА

Поред свих психичких потешкоћа и притисака с којима се суочавају, ту су и оне физичке. Од тренутка када неко позове 913, ватрогасцима, у зависности од станице, потребно је око пола минута да крену на терен.

– Када неко позове 913, наша колегиница која је задужена прими дојаву, прави узбуну, укључује разглас и обавештава колеге. Добијамо адресу и информацију шта је у питању, а онда истог тренутка остављамо све што смо у том моменту радили и крећемо у року од минут. За то време се комплетно опремимо, улазимо у возило, палимо га и излазимо из станице. Временски интервал у ком ћемо кренути зависи од станице до станице, као и од тога да ли су ноћни услови, али наша станица је мала, па успевамо да кренемо за пола минута – истиче командир.

Свако даље задржавање, попут гужве у саобраћају, немогућности приласка локацији пожара, па све до врата која су компликована и захтевна за разваљивање, није под њиховом контролом.

ПОСАО НЕ НОСИМО КУЋИ

На питање како успевају да се носе са свим тешким, непријатним и несрећним ситуацијама с којима се свакодневно сусрећу добили смо кратак и јасан одговор: “Посао не носимо кући.” Објаснили су да се увек труде да после интервенција међусобно разговарају и празне се, што је њихов начин одбране од стреса, а уједно и начин да својим домовима одлазе што растерећенији, како и њихова породица не би трпела. Заједнички су се сложили да је најгора прича коју памте свака где се радило о крају интервенције који није срећан, а укључивао је децу, али исто тако и да су све најсрећније приче везане за успешно спасавање малишана.

Када кажемо спасавање, а причамо о ватрогасцима, скоро сигурно ћемо помислити на пожар. Ипак, они обухватају око 70 процената њихових задужења. У остало спадају техничке интервенције у саобраћају, рад с опасним материјама, интервенције спасавања од земљотреса и поплава, а задужени су и за велика дежурства на манифестацијама попут концерата, утакмица и сличних скупова.

– Нас увек има довољно за безбедност грађана јер, уколико се деси да моја екипа изађе на терен, а догоди се још једна интервенција, одмах ће пристићи најближа екипа, што је у нашем случају Нови Београд. Наше колегинице које примају дојаву врше процену колико је људи потребно, након чега ћемо се ми непогрешиво распоредити тако да се, иако је више екипа на терену, ни у једном моменту не сме и неће десити да нема спремних ватрогасаца – образложио је командир Крешевљак.

ЖЕНЕ СУ ЈЕДНАКО ВЕШТИ ВАТРОГАСЦИ

Мада смо на први поглед помислили да међу ватрогасцима нема девојака и жена, осим оних које раде у командно-операционом центру, објаснили су нам да и те како имају колегинице које су ватрогасци. На сваких 50 момака у Србији обучава се и седам-осам девојака и иако можда већина ради на поменутој позицији, за своје колегинице које иду на терен имали су само речи хвале. Истакли су да, и поред тога што су жене “лепши, а слабији пол”, њихове колегинице имају једнаке вештине и способност, као и сваки мушки ватрогасац.

ЗА ОСАМ МЕСЕЦИ 450 ИНТЕРВЕНЦИЈА

За крај посете и пријатног разговора, замолили смо командира Крешевљака да свим грађанима да савет на који начин могу превенирати настанак пожара и других опасних ситуација, а уједно помоћи и у смањењу обима њиховог, ионако тешког, посла, о чему сведочи чињеница да су за протеклих осам месеци имали чак 450 интервенција.

– Најважније су исправна хидрантска мрежа и противпожарни апарат. Када настане мали пожар, а грађанин има оба, тај пожар може и сам да угаси. Уколико је пожар већ напредовао, напустите просторију и затворите врата да би се ватри онемогућио доток кисеоника. Пожар ће потрошити сав кисеоник и полако ће почети и сам да се гаси. Тиме ће и материјална штета бити мања, а и наш по- сао ће бити лакши. У ситуацији када се затекнете у задимљеној просторији, спустите се доле и у сагнутом, клечећем положају напустите просторију да се не бисте нагутали дима – поручио је командир.

Мали Марко, заљубљеник у ватрогасце

Мали Марко почео је да де жура још са четири годи не. Када га је дека први пут довео у станицу, заљубио се у ватрогасце. Желео је да једе само у станици, па га је тако породица свакога дана доводила са Алтине у станицу јер је то био једини начин да га нахране. Након поласка у школу, Марко је наставио самостално да долази. Када је напунио 18 положио је државни испит, па тако Марко Гобовић данас има могућност да иде на инте рвенције, помаже ватрогасцима и живи свој сан

аутор ИВАНА ЗОРКИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: НАТАЛИЈА КУНИЋ