Живот ме инспирише више од уметности

Тони Парсонс, енглески писац, гост овогодишњег Сајма књига

Поштујем сваку књижевност, али ме много више инспирише оно што се мени дешава

Гост Београда и овогодишњег Међународног сајма књига био је чувени енглески писац Тони Парсонс. Љубитељи његовог књижевног стваралаштва били су у прилици да се на штанду издавачке куће ,,Лагуна“, сусретну и попричају с њим, али и да добију потпис на његовој најновијој књизи.

Реч је о роману ,,Убиство за презаузете“, који је светску премијеру доживео управо под куполама Београдског сајма. Према речима нашег саговорника, инспирацију да напише роман добио је када је чуо истиниту причу о гангстеру који је извршио самоубиство након што је 30 година провео у затвору и није одбацио лојалност према својим саиграчима, упркос чињеници да би га то избавило.

– ,,Убиство за презаузете” је роман у којем инспектор Макс Вулф покушава да размрси компликовано клупко убиства које се десило 16 година раније и низа убистава која се дешавају у данашњем тренутку – каже Тони Парсонс о својој најновијој књизи за Борбу.

Како ,,Човек и дечак“, тако и остали ваши романи, одишу снажним, искреним емоцијама, с ликовима толико вешто изграђеним, готово изнад сваке књижевне фикције. Колико аутобиографског има у вашим романима?

– Могао бих да кажем да је у мојој књижевности једна половина аутобиографског, оног што се темељи на стварним ситуацијама из мог живота, да говори о људима који ме окружују, с којима делим живот, док је друга половина измишљена. Сматрам да измишљени елементи морају бити исто онолико снажни и стварни, тако да се и сам понекад питам где је ту граница која је често нејасна. Или, можда, и не постоји.

Шта је било пресудно да ваш роман ,,Човек и дечак“ достигне толику популарност, да освоји срца милиона читалаца широм света?

– Нисам рачунао на ту популарност. Једноставно, латио сам се једне обичне животне приче, налик многим животним причама. Свако може да напише такву књигу. Мој јунак Хари, у животном добу које је на граници младости и средњих година, суочава се с два крупна животна догађаја: смрћу оца и разводом. Замислите колико се људи препознало и идентификовало с мојим јунаком, колико њих је стекло утисак да се ради о њиховим породицама, да је то њихова лична прича?

Ваша књига ,,Неиспричане приче“ одише носталгијом за временом седамдесетих и осамдесетих, када сте, као новинар, пратили токове на светској музичкој сцени. Откуд мешавина носталгичног, с једне, и готово строгог, критичног, односа према том времену, с друге стране?

– То јесте време моје младости, али нисам могао да пишем о том времену, а да га, заправо, не осенчим и неким тамнијим бојама. Било је то, с једне стране, доба узбудљивих догађања, сретао сам се и дружио с музичким звездама светског гласа из група попут Секс пистолса и Блонди, с Дејвидом Боувијем, Миком Џегером. Било је фасцинантно бити у друштву таквих звезда, а, опет, имао сам два блиска пријатеља из тог окружења која су умрла од дроге. Зато то доба за мене није било нимало романтично, напротив. То нису биле моје златне године, иако сам био у зениту младости и догађања на којима би сваки мој вршњак тада желео да се нађе. Ја сматрам ове моје садашње године мојим златним годинама. Тог времена се сећам као времена помешаних емоција, када су многи млади људи свесно уништавали своје животе, немајући снаге да их искристалишу.

У књизи ,,За моју малу“ трудили сте се да објасните феномен среће кроз однос према неминовностима, као што су рођење и смрт. Шта је за вас дефиниција среће?

– Мислим да сам само један у мору оних који схватају да пред неминовностима живота не треба постављати питања, промишљати много, застајати. Треба их само прихватити као – неминовност. Изгубили сте драго биће и ту је крај. Родило вам се дете – ту је почетак. Живот иде својим током, без обзира на вашу одлуку да застајете. У међувремену, пружа вам прилику да срећу препознате у тренутку јер срећа је само ствар тренутка. Морате да будете будни кад се појави јер и срећа пролази као и све друге ствари у животу. Зато се потрудите да је препознате.

Какав је ваш став о поделама и такозваној жанровској књижевности?

– Џон ле Каре је писао чисто жанровску литературу, а успео је да покаже свету да то није ништа мање вредна књижевност од било које друге. Свако ко га је читао уочиће ту елеганцију и поетику у писању. Видеће како гради ликове, како су му интересантни заплети. Нема ту ничега бомбастичног, комерцијалног, јефтиног. Он је сам успео да разбије тај клише и заблуду да је жанровска литература мање вредна и да је искључиво комерцијална.

Иако сте досегли светску популарност у свету литературе, нисте оставили новинарство. И даље имате колумне у престижним енглеским часописима. Како бисте то објаснили?

– Одлука да наставим да пишем за новине ми доноси вишеструку корист. Наравно, не мислим ту на материјалну страну, већ, пре свега, на чињеницу да је за једног писца добро да се дисциплинује кроз новинарство, где увек имате неке рокове, где сте временски условљени. Једноставно, не можете да прекорачите ту црвену линију. Морате да радите и кад сте болесни и кад вам баш и није до писања. То ме, као писца, упућује да, кад почнем да радим на роману, завршим га у разумном року, који себи поставим. Не пуштам да мој рад иде унедоглед.

Даље, новинарство вас бруси, обавезује вас на квалитет писања. Ако не пишете добро, нико неће хтети ни да вас чита. Тако је и с књижевношћу. С друге стране, имајте у виду да је писање веома усамљенички посао. Док пишете књигу, ви сте потпуно сами. Не волим самоћу, волим да будем део тима. Тако кроз новинарство задовољавам ту своју људску потребу за дружењем с људима, за тимским радом. Делимо успехе и неуспехе. Као писац, све то подносим сам.

У којој мери су на вас, поред енглеских, утицали књижевници из других култура, језика?

– Поштујем сваку књижевност, али мене много више инспирише живот, оно што се мени дешава. Недавно сам открио једну врсну књижевницу која се намеће својим кратким причама и прочитао сам готово све што је написала, али на мене је много више утицала смрт мог пса, о чему желим да пишем у својој следећој књизи. Сам живот је, дакле, надахнуо моју следећу
књигу.

Шта мислите о судбини писаца који пишу на језицима којим говори један релативно мали број људи, где се сврставамо и ми?

– Ја имам ту срећу да пишем, стварам, на такозваном великом језику. Морам да напоменем да Србији нису потребне никакве поуке о писању и издавању књига јер се овде књиге издају сјајно, овде има много читалаца и књиге су овде и данас веома важне, што није случај у такозваном великом свету, као што су Велика Британија или Сједињене Америчке Државе, где тиражи опадају. То су постлитерарна друштва, постписмена друштва у којима се мање чита јер се много више пиљи у телефоне, гледају се забавни садржаји. Све мање се читају и велики писци и популарни писци.

Видим да у Србији није тако, да су књиге важне и да је српска књижевност као француски филм. Она је затворена у смислу самодовољности. Не треба јој никакав утицај са стране јер је она већ профилисана и обликована. Нико не треба да држи српским писцима и српским издавачима лекције како да раде свој посао.

Боравили сте недељу дана у Београду. Какве сте утиске понели одавде?

– Моји утисци о Београду су обојени чињеницом да овде људи воле моје књиге. Имам утисак да су овде људи нарочито гостољубиви, добри, дружељубиви, отворени према другима. Одушевљен сам пријемом који ми је приређен и вашим сајмом књига. Наравно, највише су ме обрадовали моји читаоци, којима сам потписивао књиге и којих је било заиста много.

Терет славе се лако носи

Од ране младости сте били сведок славе великих музичких звезда, последњих година словите за славног писца. Како се односите према сопственој слави?

– Лако. Славу није тешко носити и подносити, на крају, нема ствараоца који је не жели и не очекује. Мене муче друге ствари на које та слава обавезује, а то је да не изневерим своју публику, да добро одрадим свој део посла који се односи на писање, на избор тема, тако да, у том смислу, представља мали терет који, ипак, признао или не, свако радо носи.

Аутор: Мила Милосављевић

Фото: Лагуна