Scroll Top

Живот последњег краља

zivot-poslednjeg-kralja
Сличне теме

СТО ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ПЕТРА ДРУГОГ КАРАЂОРЂЕВИЋА

Судбина младог престолонаследника почиње да се компликује већ са његових 11 година, колико је имао када му је отац, краљ Александар, убијен

Судбине српских владара никада нису биле бајковите нити једноставне, како су често представљане. Напротив, много је примера у нашој историји да су владари своје државничке идеје плаћали главом.

Ипак, једна од најтрагичнијих фигура у српској историји је свакако краљ Петар II Карађорђевић. Рођен 6. септембра 1923, као најстарији син краља Александра I Карађорђевића и краљице Марије (ћерке румунског краља Фердинанда Хоенцолерна), на крштењу је добио име Петар у знак поштовања према деди краљу Петру Првом (1844-1921). Пет година касније, 1928, добио је брата, краљевића Томислава, а годину дана потом и другог брата, краљевића Андреја. Као краљев најстарији син, био је предодређен да наследи оца на трону Краљевине Југославије, те је од раног детињства његовом образовању указивана посебна пажња.

Доласком комуниста на власт, пропагандна машинерија чинила је све да дискредитује династију Карађорђевић и, посебно, Петра II, у то време законитог краља, па су тако смислили причу по којој је краљ Петар био толико лош ђак да су учитељи мислили да је ометен у развоју. Увидом у документео образовању краља Петра, који се налазе у Архиву Југославије, и који су врло детаљно образложени, долазимо до закључка да је краљ Петар био интелигентно дете које је, и поред свих обавеза, с одличним успехом завршавало разреде и градиво које му је било постављено од наставника.

Живот младог престолонаследника почео је да се компликује већ са његових 11 година, колико је имао када је, октобра 1934, изведен атентат на његовог оца у Марсељу. Пошто је био малолетан, у његово име је владало трочлано намесништво с његовим стрицем кнезом Павлом Карађорђевићем на челу. Престо је преузео после ји је био реакција на приступање Тројном пакту. У тада хаотичном стању, које је захватило државу, и издаји, која је данас несумњиво доказана, и краљ Петар II је био обманут попут свог народа и није имао ништа већу улогу од немог посматрача. У мемоарима, који су за време комунистичке Југославије били забрањена литература, писао је:

– Када смо се вратили у двор, око девет сати, укључио сам радио на Раденков наговор. На моје велико изненађење, чуо сам глас који је био сличан мом како даје следећи проглас: “Срби Хрвати, Словенци! У овом тренутку тако тешком за наш народ, одлучио сам да преузмем краљевску власт. Чланови намесничког савета одобрили су исправност разлога мог чина и сагласност. Моја краљевска војска и морнарица одмах су се ставиле мени на расположење и већ извршавају моја наређења. Позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се уједине око престола. У овим тешким околностима то је најсигурнији начин да се сачувају унутрашњи ред и спољни мир. Задужио сам генерала Симовића да формира нову владу. Са вером у бога и будућност Југославије, позивам све грађане и представнике земље да испуне своје дужности према краљу и отаџбини.” Ето, тако је краљ Петар сазнао да је преузео власт у државине, због напада Сила Осовине, евакуисан је ратним планом, напустио је отаџбину и народ, али не својом вољом. Владари свих земаља су ратним плановима евакуисани у слободне савезничке земље јер је било битно да краљ не падне у руке непријатеља. На такав начин капитулација једне земље и није била могућа јер није имао ко да је потпише. Опет је та чињеница касније искоришћена од комуниста, а против краља, који је, као и сви његови преци, увек делио судбину свог народа.

Када сам први пут читао мемоаре краља Петра “Живот једног краља”, неколико пута сам у неверици застајао и размишљао о државничким играма у које је био увучен овај дечак од 17 година и издаји оних на које се највише ослањао, првенствено мислећи на Черчила и Рузвелта.

Краљ Петар је до краја живота остао у избеглиштву и никада се више није вратио у Југославију. Преминуо је 3. новембра 1970, након неуспеле трансплантације јетре у денверској болници, где је био примљен под псеудонимом Петар Петровић.

Сахрањен је у Цркви Светог Саве у Либертивилу (Сједињене Америчке Државе), а његови посмртни остаци су ексхумирани 17. јануара 2013. и коначно пренети у отаџбину. До 26. маја 2013. почивали су у дворској капели Светог Андреја, када су пренети у породичну гробницу на Опленцу, где почивају сви Карађорђевићи. Интересантно је да је опело 2013. служио Марко Тодоровић, исти свештеник, као и 1970. Краљ Петар II рехабилитован је решењем Вишег суда у Београду од 10. јула 2015.

– Ову књигу сам посветио храбром народу Југославије, који ми је увек у мислима; храбром народу, непопустљивом народу: вредном народу, плаховитом, поносном, бистром недисциплинованом, али са златним срцем. Народу с великом будућношћу испред себе. Он живи у малој европској земљи, најбогатијој на континенту; земљи неописиве лепоте, разнолике климе, богатог плодног земљишта и неизмерног рудног богатства; огромних непроходних шума, брзих потока, великих пловних река и чудесног Јадранског мора. То је мој народ. То је моја земља – гласи последњи пасус његових мемоара.

Брак са грчком принцезом

Краљ Петар II Карађорђевић и грчка принцеза Александра упознали су се у априлу 1942. у Лондону на чајанци у Клубу савезничких официра. Венчали су се 1944. у дворској резиденцији у лондонском хотелу “Клериџис”, у присуству свега двадесетак званица. Венчање је обавио грчки архиепископ Герман. Када је 1945. укинута монархија, Петар и Александра нису више били признавани за краља и краљицу Југославије. Живели су у егзилу, у Лондону, са сином јединцем Александром, рођеним 1945. Као владарка, Александра никада није крочила на тло Југославије, земље чија је била краљица. Преминула је 1993. у Енглеској.

аутор МИЛАН БОГОЈЕВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВА БОРБЕ

Додај коментар: