Србија велесила виолине одувек је била моја визија

РАЗГОВОР СТЕФАН МИЛЕНКОВИЋ, НАШ ПРОСЛАВЉЕНИ ВИОЛИНИСТА И ПЕДАГОГ

Свака музика има своје место и помало је увек такобило. Сходно томе, небринем за будућност класичне музике, али је битно да је ми, као уметници, приближимо што већем броју људи

Почетком априла 1980. Стефан Ми­ ленковић је први пут стао на сцену. И одмах је освојио све симпатије. Чудо од детета, ка­ко су о њему писали медији, био је уистину будући да је вешто и суверено владао инструментом готово већим од себе. Пандеми­ја није дозволила да на достојан начин обележи четири деценије дружења с виолином, али про­шла година у дому Миленковића свакако је била посебна.

Помоћи ћу колико год могу да направимо спону са светом и пласирамо наше уметнике уиностранство

Син Никола се родио 25. априла, променио је живот вас и ваше супруге. Одлучили сте да се вратите у Србију после 30 година изузет­но успешне интернационалне каријере. Значи ли то да су ужа и шира породица најбитније?

– Наравно, породица је веома битна и ми желимо да наш син има тај систем породице, ту по­ дршку и стабилност око себе. Наравно, ми се подразумевамо, али ту су и баке и деке. Желимо да наш син осети оно што смо ми имали када смо били мали, а то не може да се репродукује на ди­станцу, не може да се уради пре­ко Вајбера или Скајпа. Тако да је то сигурно важан елемент што смо овде у Србији, а моја профе­сија је иначе таква да стално пу­тујем и онда је лепо да се враћам у базу, где имам фамилију и ужу и ширу.

Сан вам је одувек био да Србија буде мала ­вели­ка велесила виолине?

Увек сам имао ту визију. Иа­ко током живота није увек јасно како доћи до визије јер није сва­ки период у животу исти и не­ма исте циљеве. На неки начин, природно је да сам један период живота провео у Њујорку, када сам заиста желео да будем тамо, када сам био на Џулијарду, прво да бих учио и онда да бих пре­давао, и када сам свирао пуно у Америци. У следећем сегмен­ту, уз увек присутну концертну активност, посветио сам важан део живота педагогији на уни­верзитету Илиноја, где сам учио другачији систем рада и било је то веома вредно искуство. Сада улазим у следећу фазу, где кона­чно могу да се посветим нашим студентима и сарадњи с нашим професорима, и то бих да подву­чем, колико сам фасциниран колико добро наши професори већ раде. Имамо феноменалну подлогу и много талентоване деце, а моја намера је да помог­нем што више и колико год могу да направимо спону са светом и пласирамо наше младе уметнике у иностранство, не само инди­видуалне него и групе, камерну музику јер заједничко свирање је сама срж музике и без тога нико не може бити комплетан у свом тренингу.

Који су вам планови као управника нове концертне дворане у Новом Саду, али и као професора Музичке ака­демије од јесени?

Моји планови су да се, пре свега, упознам са студентима, да се формира класа, да се упо­знам са установом самом, као и са професорима, иако многе од њих већ знам. Радујем се чита­вој сарадњи и једва чекам да по­чнем. Истовремено, поред сале и програмирања, има још много пројеката који су померени због КОВИД, тако да већ од лета, а си­гурно од јесени, очекујем веома интензиван период. Али се томе веома радујем јер волим такав живот, волим да возим у осмој брзини.

У свету, па и код нас, људи нагињу површности. Треба ли бринути о будућности кла­сичне музике?

Мислим да тако нешто постоји одувек. Људи траже нешто што је лако, што се лако вари не само у музици већ уопште у жи­воту, јер сам живот није лак. И онда ту негде има и музике која просто одговара одређеним тре­нуцима у животу, кад желимо да се опустимо или проведемо или када желимо да размишљамо о нечему или да доживимо дубље психоемотивно искуство. Свака музика има своје место и помало је увек тако било. Сходно томе, не бринем се за будућност класи­чне музике јер им аразлога зашто је она до сада опстала. Веома је битно да ми, као уметници, ак­тивно радимо на промоцији кла­сичне музике, да је приближи­мо што већем броју људи, да су упознати с оним што радимо, да смо приступачни и интересан­тни. Већ сад нема сумње да се класична музика допада сваком бићу на овој планети. Али не би­ло која класична музика јер она је огроман универзум разноли­кости. Нормално је да се не свиђа све свакоме, али је битно да људи дођу у контакт и да је имају на палети понуде, а онда не морају само то да слушају, као што ни ја не слушам само класику. Као свака уметност, и класична му­зика је огледало људског стања, наших мисли, емоција, живот­них прича, догађаја у историји…, а велики мајстори класичне му­зике су то овековечили са таквим ремек­делима да су она заувек и побудиће исту емоцију и за 200 година, као и пре 200 година.

Неколико пута сте излазили из калупа класике. Колико је сваком уметнику потребна та врста освежења?

­ Тешко је говорити о другима и шта је њима потребно јер има толико разноликости у каракте­ ру људи и то игра велику улогу. Али сигурно је да обогаћивање изразаморадапостоји и далисе то ради само уз класичну музику или с неким искорацима, с до­ диром с другим врстама музике, путем додира с другим врстама енергије. И то је оно што ме је изненадило, кад станете на сцену с неким рок бендом, та друга вр­ста вибрације, интензитет, звук, волумен, реакција публике… Све је другачије, та енергија је дру­гачија. Не кажем да класична музика треба да има такву ене­ргију, али је лепо за нас класичне уметнике да осетимо ту слобо­ду, тај други интензитет који и те како може да утиче на оно како ми свирамо онда класичан програм. Из прве руке знам да и џез, хип­хоп и поп­рок уметници исто тако гледају на класику, као на нешто комплексно и из чега исто тако могу да науче. Рекао бих да је неопходно да се ту и тамо окушамо, замочимо прст у неко друго музичко језеро јер то нас апсолутно обогаћује.

Уметник века бави се и
екстремним спортовима
Са 10 година свирао је на Божићном концерту у Вашингтону. Наступао је с престижним оркестрима, звездама класичне, али и поп-рок сцене, учествовао је и на бројним гала концертима под окриљем Унеска. Најмлађи је дипломац у историји Музичке академије у Београду, био је и први дечји амбасадор на Балкану, а проглашен је и уметником века и најхуманијом особом. Активно се бави и јогом, а не крије и да воли екстремне спортове.

Данас свирате на вио­лини из 1783, која се сматра једним од најлепших примерака коју је направио Ђовани Батиста Гвадањини, један од најважнијих мајстора у историји градитељства. Мо­же ли се описати осећај док у рукама држите инструмент с толиком историјом?

Тешко је објаснити колико имам среће што сам историјски чувар једног таквог инструмен­та. Кажем чувар јер тај инстру­мент је постојао пре мене 234 го­дине и ево већ три године је код мене, а постојаће и ко зна колико после мене. Могу да се осећам са­мо привилегован што сам кустос те виолине и што ћу и осетити и попримити карактеристике тог инструмента, које су уткане од ко зна ког броја уметника у тих зад­њих два и по столећа, а исто тако ћу и ја уткати своју личност, свој приступ и живот у ту виолину. Не постоји ниједна друга стара ствар која има и историјску и ма­јсторску вредност, али и практи­чну, која има све то и коју и даље носимо на посао сваки дан. То је невероватнa привилегија и ја сам сваки пут усхићен што могу да делим постојање и звуке те виолине с публиком.

аутор СУНЧИЦА НИКОЛИЋ