Био је наш Елвис, живео је за музику и публику

НАПУСТИО НАС ЈЕ И НАЈВЕЋИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ ШАНСОЊЕР ЂОРЂЕ МАРЈАНОВИЋ

На­ј­по­пу­лар­ни­ји пе­вач за­бавнему­зи­ке ро­ђен је уКу­че­ву 30. ок­то­бра 1931, а пр­ви пут на­ступио је у Ни­шу 1958. и та­да је от­пе­вао сад већ ку­л­т­не хи­то­ве “Зви­ждук у 8 “, “Пла­во у плавом” и “Сти­дљи­ва се­ре­на­да”.

Пу­бли­ка је би­ла оду­ше­вље­на, вра­ћа­ла је Ма­р­ја­но­ви­ћа на бис, и то је би­ла пре­ло­м­на та­ч­ка у њего­вој ка­ри­је­ри.

Ђо­р­ђе је му­зи­ку ин­те­р­пре­ти­рао на свој на­чин, с мно­го жа­ра, стра­стве­но се кретао на сце­ни, а већ је до­бро по­знато и ски­да­ње са­коа и ба­ца­ње.

У вре­ме ка­да је у Ју­го­сла­ви­ји са­мо 20.000 ста­нов­ни­ка у свом до­маћин­ству по­се­до­ва­ло гра­мо­фон, ње­го­ва пр­ва ЛП пло­ча “Му­зи­ка за игру” про­да­та је у чак 11.000 при­ме­ра­ка.

Да је имао мно­гобро­ј­ну и ве­р­ну пу­бли­ку, го­во­ри и то да су се упра­во та­да по­јави­ли пр­ви клу­бо­ви обо­жа­вао­ца “Ђо­ки­сти”, ко­ји су га неу­мор­но пра­ти­ли на свим ту­р­не­ја­ма и кон­це­р­ти­ма.

Ко­ли­ко је био во­љен м е­ђу на­ро­дом, све­до­чи и то да су због не­пра­вед­но изгу­бље­ног првог ме­ста на та­к­ми­че­њу Злат­ни ми­кро­фон1981. ђо­ки­сти одр­жали де­мо­н­стра­ци­је на да­на­шњем Тр­гу Ни­ко­ле Па­ши­ћа. Уза­вре­лу ат­мо­с­фе­ру ме­ђу ма­сом ле­ге­н­да ју­го­сло­ве­н­ске сце­не успе­ла је да уми­ри ка­да се по­пе­ла на је­дан од па­р­ки­ра­них ау­то­мо­би­ла и за­пева­ла сво­је до­бро по­зна­те хи­то­ве.

Не­по­сред­но предј е­данод тра­дицио­нал­них ко­н­це­ра­та у не­ка­дашњем До­му си­н­ди­ка­та, ле­ге­н­да ка­же да је Ђо­р­ђу сти­гло пи­смо са по­ру­ком “Мо­лимвас,Ђо­р­ђе, изви­ни­те. Ни­сам у мо­гу­ћ­нос­ти да до­ђем на ваш ко­н­це­рт. Јо­ван­ка Броз”.

То­ком изво­ђе­ња “Ме­не нема ко да жа­ли”, у Ме­л­бу­р­ну 1990, Ма­р­ја­но­вић на сце­ни до­жи­вља­ва мо­жда­ни удар. Та­да, на ве­ли­ку жа­лост мно­гих Ју­го­сло­ве­на ко­ји су ужи­ва­ли у ње­го­вом гла­су, Ђор­ђе гу­би мо­гу­ћ­ност го­во­ра. Али се по­ла­ко опо­ра­вља…

О то­ме да пра­ве љу­ба­ви ни­кад не пре­стају, као она ко­ју је Ђо­р­ђе осе­ћао пре­ма му­зи­ци, го­во­ри у при­лог и чи­ње­ни­ца да га овај не­ми­ли до­га­ђај ни­је спре­чио да на­ступа, углав­ном на пле­ј­бек, пред пу­бли­ком.

Од му­зи­ч­ке пу­блике опрос­тио се ма­ја 2004, ка­да је при­ре­дио по­след­њи ко­н­це­рт у Са­ва цен­тру.

У 90. го­ди­ни, а од по­сле­ди­ца ин­фе­к­ци­је ко­ро­ном, пре­ми­нуоје 15.ма­ја 2021.

Милица Драшковић