Био бих глумац и за кору хлеба

Жељко Џек Димић, драмски уметник с успешном каријером у Србији и САД

Играти историјске личности је теже и одговорније за реализацију, али волим да радим и ликове који су измишљени

Животна прича Жељка Димића је попут узбудљивог и напетог филма. Рођен је 1965. у Босанској Дубици и веома рано је схватио да жели да буде глумац.

То ће касније и постати, али не онако глатко како се, можда, надао. Морао је да пређе пут пун одбијања и ризика. Кад је имао 12 година, први пут је одбијен на аудицији за филм „Бошко Буха“, иако је лично писао Дечјим новинама, које су радиле кастинг, уверен да је баш он савршен за улогу Сирогојна (добиће је Драган Бјелогрлић).

То га није обесхрабрило. Са 18 је дошао у Београд, решен да упише глуму на ФДУ. Три пута је одбијен. Желећи да остане у Београду, уписао је Пољопривредни факултет. На трећој години, у освит рата 1992, одлучио је да оде из земље јер није „видео себе у том злу ни на једној страни“.

Илегално је прешао југословенско-мађарску границу, па даље из Будимпеште преко Братиславе, Прага и Немачке стигао у Малме и ту осам месеци провео у избегличком кампу као једини Србин.

Потом је неко време боравио опет у Прагу, где је могао да остане, али „како да упишем глуму у Прагу и читавог живота играм криминалце из региона“.

С лажним пасошем и „26 долара у џепу“ 1995. ушао је у Америку. Чекајући две и по године да му одобре политички азил, боравио је у Њујорку „без имена и презимена, као непостојећи човек“, радећи на црно свакакве послове: разношење смећа, чишћење зграда, чување паса, кречење, ношење шута…

Испоставило се да га је америчка држава „заборавила у фиоци“ и марта 1997. коначно је добио легална документа. Већ у мају отишао је на пријемни у престижну филмску школу, Институт Лија Страсберга, чији су ученици били и Стив Бушеми, Лора Дерн, Мет Дилон, Скарлет Јохансон, Анђелина Џоли, Ума Турман, Кристоф Валц, Омар Шариф, Мерилин Монро, Ал Паћино, Дастин Хофман…

Међу 500-600 кандидата ушао је међу 12 одабраних, на класу професора Мајкла Марготе. И тако је, у септембру 1997, коначно дочекао свој први час глуме – у 32. години! Ради лакшег споразумевања, Жељко је постао Џек и већ на трећој години студија добио прву улогу.

До данас је остварио близу 90 рола. Играо је у серијама „Ред и закон“, „Црна листа“, „Касл“, „Хаваји 5.0“, „Елементарно“, а куриозитет је да је толико добро савладао акценат да је у десетак наврата играо рођене Американце – огроман успех за неког с ових простора.

Последњих десетак година гледамо га и у домаћим пројектима („Вера“, „Бележница професора Мишковића“, „Династија“, „Клан“, „Кључ“), а тренутно снима, како каже, своју најважнију улогу до сада – „Златни рез 42 – Ђеца Козаре“ Лордана Зафрановића.

– Бавим се овом професијом зато што је волим још од 12. године, зато што бих је радио чак и у случају да имам дневно само комад хлеба и чашу воде од ње. Зато што је бити глумац професија свих професија. Или, што би мој професор Мајкл Маргота рекао: „Сви људи на овој дивној планети су глумци, само смо ми плаћени за тај посао“ – открива Жељко у разговору за Борбу.

Да ли сте икада лично наишли на неке предрасуде или просуђивања због тога одакле сте?

– Не. У Америци сам дочекан на најлепши и најпоштенији начин, као емигрант и избеглица који не жели да ратује и који жели да живи и направи нешто од свог живота у Сједињеним Државама. Не постоји место на овој планети које те поштује и подржава због вред­ности, способности и талента (ако све наведено поседујемо) као што је Америка. Нарочито Њујорк.

Тренутно вас гледамо у серији „Бележница професора Мишковића“. Шта вас је привукло том пројекту?

– Тема, пре свега, и одличан сценарио. Наравно, и изазов да поново и у нашој земљи иг­рам Американца, оперативца ЦИА за Балкан, Џефа Бојда, након што сам играо пуков­ника Форда у серији „Конак код Хилмије“ и америчког плаћеника у серији „Војна академија“. За „Бележницу“ сам, уз сагласност редитеља Мирослава Лекића, одабрао њујоршки дијалект.

Играли сте неколико пута Теслу. Да ли више волите када играте стварне особе или оне фиктивне, где можете да их измаштате „од нуле“?

– Волим да играм историјске личности јер су теже и одговорније за реализаци­ју. Али исто тако волим да радим ликове који су изми­шљени јер тада максимално користим машту и технику рада на улози коју сам сту­дирао. Свака улога ми је изазов и представља нешто што нисам радио пре нити ћу радити после.

Како се припрема­те за играње неког лика? Да ли полазите изну­тра или споља?

– Никад не говорим о проце­су рада на улози. То себично чувам за себе. На крају краје­ва, публику и критику процес не занима. Њих интересује да ли сам уверљив и да ли сам добро одрадио посао.

Да ли је тешко иза­ћи после из таквих интензивних улога? Мо­жете ли их се у потпуности „отрести“?

– Ниједна улога не оставља траг на мом приватном жи­воту. Зато сам пекао чети­ри године тај занат, да бих био у стању да улогу одра­дим и да се после не бавим истом нити да она утиче на мој приватни живот кад је завршим. У супротном, сви би глумци који су озбиљно посвећени својим улогама завршавали у лудници, што би рекао мој професор Ден Грималди.

Од кога сте добили најбољи савет у вези с глумом?

– Уз дужно поштовање пре­ма мојим професорима, нај­бољи савет добио сам од оца. Кад сам дипломирао, рекао ми је: „Једина гора ствар у твојој професијии, уопште, у животу од немати довољно је имати превише… Немој ни једно ни друго, сине мој!“

Који је ваш животни мото?

­- Рецепт је врло једноставан: ради свакога дана што је до тебе и буди бољи данас него јуче, а гори него сутра. Окол­ности и друге људе препусти њима ­ ни једно ни друго не можеш променити јер нико нема ту моћ.

Подједнако успешно радите и овде и у иностранству. Шта вам из домовине највише недоста­ је у Америци, а шта вам на­јвише смета када сте овде?

– Највише ми недостаје Со­цијалистичка Федеративна Република Југославија и још маштам о њој. Код нас ми не смета ништа јер сам увек, кад год дођем из Америке, лепо дочекан од Триглава до Ђе­вђелије. То је моја земља увек била и биће. Као што је Америка, такође, моја земља.

Аутор: Миона Ковачевић