Братски односи владају и на сету

НЕМАЊА И АЉОША ЋЕРАНИЋ, РОЂЕНА БРАЋА КОЈА СУ ОСВОЈИЛА ПУБЛИКУ ФИЛМОМ “ЛИХВАР”

Трагедија или драма помешана са бизнис авантуром био би жанр ако бисмо живот преточили у филм. На почетку би се догодило нешто неочекивано, а онда бисмо показали како породица пролази кроз све проблеме, сагласни су редитељ и продуцент

Филм “Лихвар” снимљен је то­ ком пандемије у рекордном року, за свега 15 дана. Мали буџет, али велики енту­ зијазам. Првенац браће Немање и Аљоше Ћеранић побрао је све позитивне критике и похвале, чак и награду листа Политика “Милутин Чолић” за најбољи домаћи филм на овогодишњем 49. Фесту.

– Кад се браћа слажу, нијед­ на тврђава није толико јака, као њихов заједнички живот ­ цитат је грчког филозофа Ан­тистена… Ћеранићи су прави пример.

Долазе из кошаркашке по­родице, али у њиховом дому у Инђији није било просечног гледаоца филма. Култура одла­ска у биоскоп и видео­клуб је била део њихове породичне ат­мосфере. Стога не чуди што је Немања отишао на студије мон­таже на ФДУ, а Аљоша почео да се бави продукцијом.

Шангајски тројац планира да ради, надам се да ће “Трактор филм ” једног дана бити озбиљна продукцијска кућа која ће имати свој биоскоп, каже Аљоша

Како су изгледали по­чеци и пут једног ре­жисера/филмског радника?

Немања: У адолесценцији је дошао тај транзициони период када се ја са кошарке преусме­ равам на филм. Почео сам да скупљам каталоге филмова заједно с кумом Страхињом Маџаревићем, који је сценари­ста “Лихвара”. То је био период када ВХС престаје да се користи, тада ниси могао тек тако на интернету да скинеш филм. Него смо имали размену фил­мова, ја нарежем на један ДВД шест филмова, па онда нађем некога ко исто тако сакупља, па шаљемо поштом те ДВД и на тај начин смо правили колекци­је. Убрзо потом долази период када превазилазим мејнстрим филмове, почињем да се про­филишем и гледам нешто мало другачије. Тако сам откривао велика имена. За пунолетство сам тражио прву камеру. Њомe сам правио мини­спотове, сни­мао све по кући. Има ту зани­ мљивог материјала, идеја је да тај материјал преточим једног дана у документарац. Мој први покушај да приступим озбиљ­није филму био је када сам имао 18 година, пробао сам да упи­шем визуелне ефекте у Новом Саду, али, на срећу, нису мe примили те године. Када сам дошао у Београд, иако сам био на консултацијама и за режи­ју и за монтажу, монтажа ме је више привукла и уписао сам је. Још током студија сам по­чео да радим кратке филмове, упознајем људе и ширим мрежу познанстава. Аљоша, с обзиром на то да је млађи брат, и даље се бавио кошарком, али увек је био ту. Када сам снимао први филм, Аљоша је лупао клапне, подр­жавао ме је максимално, после утакмица би долазио на сето­ ве да би нам помогао. Дани су пролазили и схватио сам да он има одличну енергију за филм и да је продукција добар пут за њега. Одштампао сам му књигу са мог факултета “Основе фил­мске продукције” и тако је све почело.

Да ли гледате на филм као на природан след околности или судбину?

Аљоша: Одувек сам во­лео филм и музику. Упоре­до са кошарком свирао сам и клавир шест година. Пре три године сам завршио ко­шаркашку каријеру у Босни и Херцеговини, где сам био репрезентативац. Али све време док је Немања сни­мао филмове био сам ту да помогнем. Када је Немања снимао први филм “Сто­чар” и када сам видео како све то функционише, питао сам га ко је задужен за атмосферу, ко се овде пита за све, ко покреће целу причу и тада ме је Немања упознао са Петром Шапићем, продуцентом, његовим колегом, који ме је увео мало више у продуцентски свет и занат. И даље сам се бавио кошарком, али ме је све више вукла страст ка филму. Био сам део и дру­гог Немањиног пројекта “Во­ља синовљева”, а онда је дошао “Лихвар”, желео сам да убедим Немању и Страхињу да ми за­ једно, са мање новца, можемо да направимо одличан филм. Знао сам да су њих двојица два сигу­рно најталентованија момка у Србији, што ће време и њихов рад и да покажу. Знао сам да ми то можемо. Тако је настао “Ли­хвар”, и то је мој први филм и потпуно сам се окренуо према филму. Радио сам као директор серије на “Феликсу”, а имам још два нова пројекта.

Када бисте живот пре­точили у филм, ког жанра би био?

Немања и Аљоша: Трагедија или драма помешана са бизнис­ авантуром (смех). Филм би се искључиво бавио породичним односима, тежњи ка успеху. У фокусу би била енергија која је потреба било којом врстом посла да се бавиш, наравно, љубав према породици и по­родичним односима, истакли бисмо колико је заправо поро­ дица најважнија ствар у живо­ту. На почетку би се сигурно догодило нешто неочекивано, а онда бисмо приказали како породица пренебегава, како пролази кроз све те проблеме и како су ти односи у породици најважнији.

Док радите заједно на сету, да ли сте пре све­га браћа или колеге?

Аљоша: На моменте су брат­ски односи. Не виђамо се толи­ко на сету јер ја чистим пробле­ме иза Немањиих леђа да би он могао неспутано да ради. Реша­вам ствари које њега не би тре­бало да оптерећују док ствара. Свако ради свој посао.

Шта је потребно за добар филм?

Немања: Све креће од сценарија. Ако добијемо добар сценарио, ако га глумци као таквог препознају и држе да је од квалитета, преко квалитета не може да се пређе. Добра прича је основа за добар филм, одатле све почиње. Али све је уплетено, како глумци протумаче ликове, на који начин редитељ види тај филм. Мој посао није само на креативном нивоу, да радим како мислим да треба. Ја сам, уз то, и нека врста психолога на сету. Треба ускладити карактере и темперамент свих глумаца на сету, да нико не предњачи, то је као у кошарци – увек треба да будемо тим када стварамо. Ускладити све њих, то је део социјалне интелигенције, тешко се то учи, многи редитељи имају проблем због тога.

Да ли сте задовољни реакцијом публике за филм Лихвар?

Аљоша: И јесмо и нисмо задовољни. Утисцима смо јако задовољни, али гледаност… Дошло је лепо време, био- скопи раде на пола капацитета, људи се и даље боје вируса, са једне стране, а опет, с друге, жељни су да изађу и прошетају. Ипак смо сви били дуго затворени. Мислим да би “Лихвар” много боље прошао да је сада нормално време.

Немања: Мени је најдража инђијска публика. Било ми је симпатично јер сам приметио да, када су дошли да гледају филм, сви су обраћали пажњу да ли су можда ушли у неки кадар, да ли се виде у позадини, да ли их је камера спонтано ухватила. То су била добацивања када би видели неку личност коју приватно познају, реакција је била приснија. Највећа трема ми је била како ће Инђија прихватити филм, али мислим да су задовољни.

Првом камером сам правио мини-спотове, снимао све по кући, а идеја је да тај материјал преточим једног дана у документарац, каже Немања

Мали буџет, 15 дана за снимање филма, глумци натуршчици…

Аљоша: Искрено, није да нисам био задовољан буџетом. Унапред смо знали чиме располажемо. Снимали смо из руке, нема фара, нема селидбе, камиона, све се ту дешавало. Ја сам задовољан буџетом који нам је један мали град попут Инђије дао. Наравно, увек је боље када имате више новца, мада, увек кажем, да смо имали много већи буџет, не би филм био овако добар, опустили бисмо се. Сви смо радили све, одржао нас је чист ентузијазам и љубав. Наравно, и људи који су нам изашли у сусрет. То је била борба до краја.

Немања: Аљоша је у старту веровао у тај пројекат, ја, искрено, нисам мислио да тек тако можемо да снимимо филм с том финансијском конструкцијом. Чак смо у једном тренутку Страхиња и ја хтели да снимимо неки средњометражни филм, који ће да буде као пилот за серију, једноставно, нисмо веровали. Али Аљоша је остао доследан идеји и вери и успели смо да пронађемо неки заједнички језик. За мене јесте био огроман изазов рад са натуршчицима, био сам много узбуђен и уопште се нисам плашио. Највећи изазов ми је да преточим у сцену оно што препознам у људима, као и сам начин на који ћу да направим од њега то што тражим. Кључна ствар код натуршчика је што заборављају на камеру и у процесном раду, тренингу и пробама. На почетку они глуматају, али када забораве на глуматање и када почну да схватају шта је контекст сцене, они постају оно што треба да буду.

Какви су вам планови за будућност?

Аљоша: Планирамо да радимо нас тројица Немања, Страхиња Маџаревић и ја. То је наш шангајски тројац, Шангај је иначе насеље у Инђији. Немања режира, Страхиња пише и ја покушавам да продуцирам. Надам се да ће “Трактор филм” једнога дана бити озбиљна продукцијска кућа и да ћемо у наредних десет година имати продукцијску кућу, студио, расвету и своје камионе. И последњи стадијум је да имамо свој биоскоп, то је, у ствари, највећи успех продукције – да имате свој биоскоп.

аутор: Милица Драшковић