Чувар православља на западу

Манастир Гомирје, културно добро од изузетног значаја

Најзападнији манастир СПЦ у Европи није много познат јавности, што не умањује његову важност ни вредност онога што се одвијало унутар његових зидина и око њих

Манастир Гомирје налази се у истоименом месту у Горском Котару, брдско-планинском делу Републике Хрватске, негде на пола пута између Ријеке и Загреба. Настао је у време кад су се овде формирала прва српска насеља, крајем 16. века, те је и најстарији манастир на простору Епископије Горњокарлавачке, а уједно и најзападнији православни манастир на европском тлу.

Датум 13. јул 1657. један је од релативно непознатих, а, опет, веома битних у историји Гомирја и његових житеља. Судбина Гомираца данас би вероватно била поприлично другачије, а врло вероватно би се и писала на неком другом месту да се тог дана у оближњем Огулину није потписао уговор о којем се у јавности мало зна, а чији се једини преостали примерак данас чува у Државном архиву у Бечу. Уговор чијим је потписом окончан више од пола века дуг спор између досељених Срба граничара, тих првих Гомираца, и тадашњих власника гомирске земље, племићких породица Зрински и Франкопан. Реч је о спору за који нису били криви ни једни ни други, већ, заправо, они због којих су Гомирци населили ове крајеве – Хабзбурзи, и њихов тадашњи љути непријатељ Отоманско царство.

Највећа касарна на отвореном

У оно су доба дугогодишња пустошења и упади турских посада у хрватске крајеве оставили велики део земље, па тако и подручје Гомирја и околних места, готово у потпуности без становника. Царски двор и аустроугарска војна управа тада су смислили нову стратегију одбране царевине. На пусте просторе насељаваће избеглице из турских крајева, људе којима је њихова хришћанска вера била важнија од ислама, који су им наметали освајачи и нови господари Османлије.

Да би се хришћани привукли да се настане у опустошене крајеве, узму пушку у руке и, према царевој наредби, бране тај комад земље, а тиме и целу хришћанску Европу, од снажне најезде Турака, бечки двор је морао да понуди нешто због чега би се тим људима исплатило да проливају своју крв. То нешто био је комад земље ослобођен од феудалних давања, комад земље који је у та претешка времена значио могућност прехране и преживљавања досељених породица. И то је било довољно!

Породице избеглица из турских крајева, најпре стидљиво и на наговор аустријских војних заповедника, а касније у све већем броју, почеле су да се досљевају у големо опустело подручје које се протезало од Далмације, па до Трансилваније, чинећи појас (кордон) данас понајвише видљив као граница између Хрватске и Босне и Херцеговине. На тај начин су међу првима, још давне 1596, дошли и Гомирци.

Ови догађаји довели су до стварања специфичне појаве у светским оквирима, највеће касарне на отвореном, с посебним правилима и сопственом управом и самоуправом, која ће променити ток европске историје, зауставити турске најезде и осигурати да Европа (п) остане хришћанска у облику каквом је данас познајемо.

Први слободни сељаци

Но, то досељавање није добро прихваћено код дотадашњих господара тих пустих земаља гомирскога краја, племићких породица Зрински и Франкопан. Они тада подижу глас против статуса тих досељеника као слободних сељака и војника. Треба нагласити да акције Зринских и Франкопана нису укључивале само протесте великаша према бечком двору, већ и константне прогоне и малтретирања досељеника. Они су се због тога нашли у незавидном положају и били приморани да се и сами обраћају својим војним заповедницима и цару.

Најдаље су у тим жалбама и захтевима отишли управо досељеници из Гомирја и околних места. Коначно су, више од 60 година од свог доласка на подручје Гомирја, постигли договор и нагодбу којом су својим породицама осигурали мир, односно мирно ратовање, које се, из подручја кордона или Војне крајине све више селило на друга европска ратишта, у оне оне крајеве где је Аустроугарска ратовала.

Уговором који је потписан тог 13. јула 1657. у Огулину гомирски досељеници купили су Гомирје, Моравице и Врбовско, плативши за то 15.000 форинти, што је чинило њихову укупну четворогодишњу плату граничара. Тај уговор је 8. марта 1659. потврдио цар Леополд, а у каснијим годинама и царица Марија Терезија.

Тиме су Гомирци постали једини Крајишници који су на овај начин решили спор с властелом, дотадашњим власником Гомирја, поставши не само власници земље коју су бранили у свакој ратној прилици већ и први земљопоседници и слободни сељаци, и то више од два века пре укидања феудализма.

Подизање манастира

Манастир Гомирје не спада у групу манастира који су грађени као задужбине појединих владара и њихових породица, већ је светиња коју је подизао и уз коју је растао гомирски народ, доводећи у нову постојбину и неколико монаха који су у тим првим годинама тешких и ратом оптерећених времена служили као духовна утеха народу.

Према предању, ти монаси су доведени из Манастира Крка и с Гомирцима су започели градњу цркве и манастира, који ће, кроз векове, у појединим периодима бити средиште Горњокарловачке епархије, али и почетна тачка животног и духовног пута људи као што су Сава Мркаљ, Петар Мандић (ујак Николе Тесле), те митрополит и патријарх српски Јосиф Рајачић.

Овај манастир релативно је слабо познат широј јавности, али то не умањује његову важност, као ни вредност онога што се вековима на граници одвијало унутар његових зидина и око њих. А прича о једној од тих вредности посебно је интересантна.

Ризница чека повратак кући

Готово 70 година скривена од очију јавности, богата збирка украсних и корисних предмета покушава да се врати својој кући, у Манастир Гомирје. Њени експонати потичу од Царске Русије, преко хабзбуршког Беча, до млетачке Венеције и Ђенове. Игумани Манастира Гомирје сакупљали су је и чували вековима у којима су се редовно смењивали периоди рата и мира. Последњи пут је спасена непосредно пре почетка Другог светског рата, кад је склоњена на сигурно, у депое Музеја за умјетност и обрт у Загребу, и отад чека да се створе услови да би се вратила у манастир и засјала у пуном сјају пред очима верника.

Оснивачи манастира, монаси из Манастира Крка, донели су са собом богослужбене ствари, као што су књиге, одежде, крстови. Ови предмети чине основу манастирске ризнице и библиотеке, која је вековима богаћена. Дарове манастиру давали су епископи, монаси и богати трговци. Они су плаћали израду појединих уметнички израђених предмета, а највише поклона – у књигама, одеждама, иконама и сакралним предметима од метала – донео је из Русије игуман гомирски Теофил Алексић.

Мошти светитеља

Много предмета и књига даровала је и руска царица Јелисавета Петровна (ћерка Петра Великог), тако да највећи број сачуваних предмета потиче из 18. века. Реч је о дрворезбарским и златарским радовима, украшаваним драгим и полудрагим камењем, али и изузетним везом кад су одежде у питању, насталим у Русији, Бечу, Венецији и Ђенови.

У манастиру се пре Другог светског рата чувало и неколико икона, слика на платну, али и портрета горњокарловачких епископа, игумана и генерала.

Постоји предање да су крчки монаси са собом донели један запечаћени јастучић, у ком се чувају честице спаљених моштију Светог Саве с још неким честицама светитељских моштију, а тај јастучић се и данас налази у кивоту на часној трпези манастирске цркве. Осим ових, у манастиру се чувају и честице моштију Светог Теодора Тирона, као и део лобање Светог Стефана Пиперског.

Рукописне књиге

У Гомирју се чувало неколико рукописних књига насталих у 16. веку, а свакако и оних из 17, 18. и 19. века, јер су, упркос појави штампе, црквена и војна крајишка власт много полагале на лепо писање, односно калиграфију. У манастиру се чувао и велики број књига штампаних у старим српским штампаријама попут оних Божидара Вуковића, Винценца Вуковића, Јеролима Загуровића и Крајкова, али велики број је и руских црквених и световних књига, датираних од почетка 16. века надаље.

Почетком Другог светског рата већи део предмета примењене уметности из ризнице и библиотеке спасен је преношењем у Загреб, а епархији је враћен заједно с осталим предметима из других храмова и данас су смештени у привременом депоу.

Садашња манастирска библиотека броји око 2.850 наслова, а у манастиру се чува и 30 старих књига, од којих је потребно издвојити један требник из личког села Мекињара, писан у 15. веку. Све ово, па и много више, чека да буде откривено кад се за то стекну услови у просторима манастирског конака.