Деци недостаје жива размена

Лука Јовановић Џивџановски, глумац и режисер дечје представе ,,Српске бајке“

Идеја је да деца стекну основно образовање о српској културној баштини, али и да схвате да је права игра у њима, а не у телефонима и сличним уређајима

У данашњем свету, који је често усмерен ка брзим и краткотрајним садржајима, где вредности традиције у трци с модернизацијом све више бледе, млади глумац и режисер Лука Јовановић Џивџановски одлучио је да деци и њиховим родитељима пружи културни подсетник на значај српске народне баштине. Представа ,,Српске бајке“, премијерно изведена 12. октобра у Културном центру Београда, ослања се на приче које су вековима преношене с колена на колено и тиме чува драгоцености прошлих времена.

Кроз причу о принцу који мора да савлада уметност приповедања, враћа малишане у свет народних мудрости, митологије и заборављених вредности. У разговору за Борбу Лука дели своја размишљања о значају едукације кроз позориште, изазовима рада с децом и вредностима које се крију у српским народним причама.

Како је настала идеја за представу ,,Српске бајке“?

– Из неке врсте бунта. Деци данас недостаје жива размена. Идеја се јавила још док сам био на академији, из жеље да створим представу за децу која би обухватила најпознатије српске народне приче. Наша културна баштина је богата, али често заборављена. Често имамо налете трендова са запада и увек нам је туђе битније и боље. Водио сам се идејом да је важно подсетити се и показати шта је то што су нама битни људи у историји оставили и које су то приче с којима су наши преци живели вековима, које су се преносиле с колена на колено.

Како сам недавно почео да радим као глумац у Културном центру у Београду на дечјој сцени, ово се чинило као изврсна прилика. Одабрао сам четири бајке Вука Караџића, које сам убацио у своју оригиналну причу: ,,Ђаво и његов шегрт“, ,,Биберче“, ,,У цара Тројана козје уши“ и ,,Чудотворни прстен“.

Убацио сам један занимљив, едукативни, моменат, поред самих наравоученија које бајке пружају и намерно задржао архаични језик и јекавицу у сврху њиховог очувања, те постоји много ,,непознатих“, заборављених, речи, које увек буду објашњене.

Након успешне премијере у Културном центру Београд, где ће представа бити стално на репертоару, у наредном периоду крећемо пуном паром да играмо и по школама и културним центрима Србије, којих, као и деце, на срећу, има свуда, а даљи план је да заиграмо и у дијаспори.

Како су текле припреме за представу?

– То је био један од највећих изазова, јер смо представу правили у условима ограничених средстава. Сценографија, коју је, према мојој идеји, креирао мој колега Вук Милинковић, једноставна је и симболична, своди се на један скроман престо, какав је наш средњовековни двор и био, који симболизује огњиште. Костими, за које се побринула Николија Трајковић, а прављени од ,,штапа и канапа“, испали су фантастично, шарено, с призвуком средњовековне Србије. Музику, која има средњовековно византијски призвук, који је, заправо, наш историјски народни мелос, урадио је Димитрије Јоцић студент композиције на ФМУ Београд. Главне улоге су добили Лука Лабовић, Никола Марковић, Николија Тричковић и Јана Додер, студенти треће године, моје, косовске, академије, што је била чиста случајност. Преовладала је њихова синергија.

Ком узрасту је представа намењена?

– Представа је, у суштини, за узраст од пет година навише, али могу да је гледају и деца од 14 година и одрасли до 90 година, којима је једнако забавна. Ту постоји и сатирични слој, који се, можда, више обраћа старијима, што их додатно привуче да дођу с децом. Када је родитељ заинтересован, дете то доживљава на потпуно нови начин, препознајући да је та прича вредна пажње.

Како деца реагују на те различите слојеве, сатиру и мистику?

– Представом деци постављамо одређени изазов, на који су они изузетно занимљиво реаговали, били су очарани. Сатирични елементи које сам убацио нису смешни деци нити су њима намењени, они су заправо смешни родитељима и старијима, који разумеју дубље значење тих сцена. Деца у представи не виде претеране карикатуре или типске, истањене, ликове, типове људи на које су навикли у цртаним филмовима. Наши глумци играју реалистично, без претеривања, јер није поента да се спуштамо на њихов ниво, већ да се деци обраћамо као одраслима.

Стимулација њиховог мозга ће онда бити много боља и квалитетније ће да расте ако му приступимо као да је одрастао човек. Као дете, био сам фасциниран серијама попут ,,Црног Грује“, а пре тога ,,Црне гује“, њихов хумор ми је и био репер, с геговима и мистичним ликовима, баш као што у представи имамо и але, аждаје, вештице, витезове, и ђаволе, и друге мистичне ликове који постоје у нашој митологији, приказане на реалистичан начин.

 Шта желите да деца науче из ње?

– Идеја је била да деца стекну основно образовање о српској културној баштини, али и да схвате да је права игра у њима, а не у телефонима и сличним уређајима. Желео сам да се, пре свега, добро забаве и укључе машту јер сматрам да је најважнија ствар код деце управо богатство њихове маште. То је оно што их касније обликује као људе. Није потребно да буду уметници да би имали свој креативни свет и мислим да ће овде видети како је то могуће. Представа можда визуелно није епохална, али јесте у смислу глумачке игре јер све остварују само својим телима и баш то има највећу снагу и послаће поруку да смо ми ти који правимо границу.

Шта вам је даље у плану када је позориште у питању?

– Волео бих да се окушам и у вечерњој представи. Циљ ми је да поставим Лазу Костића на сцену, али то је пут од милион степеница. Ипак, желим да покушам јер осећам да имам јединствени креативни свет, који бих желео да понудим публици. На нашој сцени недостаје дела домаћих великих писаца, као што су Лаза Костић или Милутин Бојић, што је тужно јер имамо невероватне ауторе који су део нашег културног идентитета. Наравно, важно је играти и Шекспира или Чехова, али не смемо да заборавимо на наше класике – то је део одговорности према сопственој традицији и култури.

Поред представе, недавно сте радили и на другој сезони америчке серије ,,Ковчег“. Какве утиске носите и где гледаоци могу да је прате?

– Занимљиво је да су у овој серији ангажовали велики број наших глумаца, јер се снима код нас. Серију продуцира енглеско српски тим, а редитељ је Дин Девлин, познат по раду на филму ,,Дан независности“. Када сам чуо да раде кастинг за улогу поручника Ристића, нисам очекивао да ће ме ангажовати, мислио сам да сам можда мало престар. Прошао сам кастинг, допало им се како сам је изнео, и упарили су ме са главним капетаном брода, којег игра Данијел Фадерс, глумац који је стигао са снимања серије ,,Кућа змаја“. Сама улога можда није велика, али има значај у радњи, што ми је веома драго. Било је фасцинантно радити на сету са људима који долазе из продукција високог нивоа и доносе то богато искуство. Серија се емитује једном недељно на каналу Сај-фај (Sci-Fi).

Када Американци раде овај жанр серије, привуку велики број фанова, тако да сам се тамо мало и медијски промовисао.

Да ли размишљате о даљој интернационалној каријери?

– Ниједан уметник не треба да се ограничава на једну територију. Радимо тамо где нам се отвори пут, а како ће се тај пут развијати, нико не може да предвиди. Ово ми је већ четврти пројекат на међународној сцени и, кад једном отворите једна врата, често се отворе и нека нова.

 Све се свело на популарност

Како видите улогу уметника у данашњем свету?

– Изгледа као да племенита улога уметника, некада просветитељска и посвећена подизању културне свести, више не постоји. Све се свело на популарност и како се пласирати. Живимо у времену невиђеног индивидуализма, где је једино важно како ћеш да се продаш, а не шта можеш да пружиш као уметник. Понекад се запитам колико ће филм, као озбиљан медиј, још дуго опстати, све више ми делује као професија прошлости. Театар опстаје због своје класичности, али данас су најпопуларнији филмови из стрип универзума Марвел и Ди Си и слични, који у готово као видео-игре, удаљене од уметничке суштине.

Фото: Зоран Јовановић