Донирањем органа неком сте продужили живот

ДР СЦИ. МЕД. ВЛАДИМИР РЕСАНОВИЋ, ТРАНСПЛАНТАЦИОНИ КООРДИНАТОР УНИВЕРЗИТЕТСКОГ КЦС

Тренутно се на листи чекања у Србији налази 53 пацијента, којима је потребна нова јетра, 34 су на листи чекања за срце, а чак 690 за бубрег

Још од настанка све­та човечанство води битке с болестима. Научници и лека­ри током историје успели су да пронађу решење, односно ме­дикамент, за лечење или сузбијање многих болести, чиме је знатно побо­љшан квалитет живота, али и животни век појединца. Ипак, за неке болести нема још ле­ка. А шта када је орган једини спас? О трансплантацији, ње­ној заступљености, преднос­тима и проблемима с којима се сусрећу сви они којима је неопходна за Борбу говори асистент др сци. мед. Влади­мир Ресановић, специјалиста опште хирургије и трансплан­ тациони координатор Униве­рзитетског Клиничког центра Србије.

Колико дуго се ради на пројекту трансплантација и да ли је напредак ви­дљив?

– У Србији је прва трансплан­тација бубрега урађена давне 1973. Након те процедуре у Ср­бији трансплантација органа постепено је постала стандар­дни метод лечења пацијената с терминалном инсуфицијен­ цијом појединих органа. Код таквих пацијената једину могућност лечења предста­вља управо трансплантација органа. Нажалост, ратови ко­ ји су прохујали територијом бивше СФРЈ нанели су непро­цењиву штету многим сегмен­тима нашег друштва, па тако и трансплантацији која је у потпуности заустављена. Про­цес трансплантације у Србији је 2013. доживео нови замах, тако да је у јуну 2013, након дуге паузе, изведена прва тран­сплантација јетре у Ургентном центру Универзитетског Кли­ничког центра Србије, а непу­на три месеца касније изведе­на је и трансплантација срца. Напредак је свакако видљив, како у броју донора тако и у броју реализованих процедура.

65

година је старосна граница за донирање органа

Све већи број наших суграђа­на живи са трансплантираним органом, чиме им је значајно продужен живот, али и, исто­времено, побољшан његов квалитет. Много је уложено у тимове за трансплантацију органа и њихово образовање. Процедура трансплантације је изузетно захтевна, како у смислу знања и вештина особља које учествује у њему тако и у погледу скупе опреме и ме­дикамената нужних за лечење трансплантираних пацијената. Напредак је видљив и на пољу законске регулативе. Нови за­кон о трансплантацији који је донет у јулу 2018, поред бро­јних значајних побољшања, донео је и једну новину, по ко­јој су сви пунолетни грађани потенцијални донори органа уколико се томе нису проти­вили за живота. И поред тога, породица преминулог је ипак та која има последњу реч и која дозвољава, односно не дозво­љава, започињање процедуре трансплантације. У Србији се тренутно изводе транспланта­ције органа и ткива с премину­лих, као и са живих давалаца. Од органа постоје програми за трансплантацију јетре, срца и бубрега, као и рожњаче (ткива).

Да ли сматрате да су људи довољно инфор­мисани о целом процесу?

– Процес трансплатације органа је изузетно комплек­сан и мислим да ни највећем броју мојих колега није до краја јасан. Када је у питању трансплантација органа с пре­минулог, по свим доступним светским статистикама, само три смрти од 1.000 омогућавају да се органи преминулог мо­гу разматрати за евентуалну трансплантацију. Само из овог податка јасно је да се ради о процедурама које нису тако честе и, стога, информисаност популације и не може бити ве­лика. Једна од највећих улога трансплантационих коорди­натора јесте управо да пружи породици преминулог све по­требне чињенице о њиховом најмилијем и да их упозна с могућношћу евентуалног до­нирања органа. Пристанак за донирање органа који поро­дица даје за њих у изузетно тешком и тужном тренутку је веома племенит чин, одраз несебичности и свести да по­једини органи њиховог најми­лијег могу продужити живот и поправити квалитет истог за неколико других пацијената. Сам чин донирања је изузет­ но узвишен јер пристанком на процедуру породица премину­лог неком поклања нови живот.

Шта је највећа препре­ка у повећању броја до­нора у Србији?

– Рекао бих да се проблеми наше земље не разликују умногоме од других зема­ља, где се одвија процес трансплантације. На првом месту, наш највећи проблем су бројна пратећа обољења код потенцијалних донора ­ мали­гна обољења, тешка аутоиму­на обољења, нелечене хипер­тензије и многе друге болести, најчешће дисквалификују појединце као могуће доноре. Проблем је и недобијање сагласности за трансплантацију од породице преминулог. Послед­њих година проценат одбијања је ипак у паду у Србији, тако да се може рећи да и у нашој популацији долази до посте­пене промене свести о значају процедуре донирања органа.

Шта се догађа у случа­ју када пацијент нема адекватног донора, односно орган који му је преко по­требан и какав је положај пацијената који чекају на трансплантацију?

– За добијање органа постоје листе чекања и то је нешто што је карактеристично за све земље. Тренутно се на листи чекања у Србији налазе 53 пацијента којима је потребна нова јетра, 34 су на листи чекања за срце, а чак 690 за бу­брег. Трансплантација органа се ради само онда када нема могућности даљег лечења пацијента, односно онда када наступи неповратно оштеће­ње органа које се може лечи­ ти једино и искључиво новим органом од донора. Најбољи пример који најједноставније осликава положај пацијена­ та који чекају нови орган су бубрези. Пацијенти којима је потребан нови бубрег су везани за хемодијализу, на коју морају ићи сваког другог дана или другим регуларним тер­минима. Након евентуалне трансплантације нови бубрег преузима нормалну функци­ју и они више нису везани за апарат за дијализу. То је неспоран помак набоље и огроман корак унапред у смислу бољег квалитета живота. Педантни статистичари су израчунали да су трошкови транспланта­ције бубрега једнаки трошко­вима деветомесечне дијализе. Другим речима, након девет месеци се трансплантација бу­брега и у финансијском смислу исплати друштву јер више не­ма трошкова дијализе. Ова чи­ њеница је најмање битна нама лекарима, али чак и она говори у прилог трансплантације.

Који су услови које поје­динац мора да испуња­ва да би био адекватан донор?

– У Србији се ради трансплан­тација органа с преминуле особе која је претрпела раза­рајућу повреду мозга ­ ударац, пад или пак крварење у мо­ждано ткиво због пуцања кр­вног суда. Старосна граница за донирање органа је поста­вљена на 65 година. Посебно бих истакао чињеницу да само добро и квалитетно лечени па­цијент коме је пружена пуна нега може бити потенцијални донор у случају смрти. Уко­лико пацијент током боравка у интензивној јединици није адекватно лечен, он не може бити донор. Нажалост, и поред адекватног лечења, често су разарајуће повреде мозга то­лико интензивне да их је не­ могуће преживети, те се тада може разматрати трансплан­тација органа с преминуле особе. Уколико је у питању трансплантација са живог донора, а то је готово увек најближи сродник, у компле­тну процедуру укључују се и психолози, као и етички коми­тет, да би се искључила било каква могућност злоупотребе. Потребно је спровести доста различитих анализа да би се ушло у процес транспланта­ције (различите типизације, дијагностички тестови и про­цедуре), и то се односи, како на трансплантацију органа са преминулог тако и са живог донора. Никакви додатни тро­шкови не постоје за породицу донора, при чему не постоје ни промене у процедури сахране. Истакао бих и да све верске заједнице у Србији пружају подршку трансплантацији органа.

аутор ИВАНА ЗОРКИЋ