Фотографија је мој живот

ГАЛЕРИЈА НАЈБОЉИХ ФОТО-РЕПОРТЕРА СРБИЈЕ ЗОРАНА ЈЕВТИЋ

Не бих могла да замислим живот без свих тих сусрета – изненађујућих и запањујућих, каже фотограф

Маскара открива даму и жену која, као и многе, воли да је сређена. Ал’ прашина на ногама, патике или мартинке и обавезне фармерке. То је фотограф Зорана Јевтић.

С дипломом Факултета примењених уметности она изводи магију. Њени цртежи и ербраш техника су чиста уметност. Али то је задовљство, уживање у слободно време и добра тезга у ове немиле дане.

Оно што је уистину Зорана јесте новинска фотографија. А то је – живот! Прави. Онај који носи и чекићање и по мразу и по жеги, од јутра до сутра. Онај кад ти је желудац празан, а бешика пуна. Ал’ ти не одустајеш.

Демонстрације против забране кретања у јеку пандемије, јул 2020.

Увиђај на Смедеревском путу, фебруар 2021.

Чекаш прави тренутак. Прави кадар, у који стане једна прича, једно време. Кадар кроз који се прелама и живот свакога од нас. Кадар у ком видиш и себе. Е за то вреди гинути. И вреди и пелене мењати. Да, добро сте прочитали. Таленат и оштро око не иду без доброг објектива, а у њен су уложени и дани и ноћи рада у старачком дому у Канади. За опрему. Врхунску, скупу. Другачије тешко. Јер ово је Србија.

Пацијент у КОВИД болници, склупчан у кревету. Под маском, нем и немоћан да ишта каже. И докторка у белом скафандеру која му држи руку. Милује је шаком у гуменим рукавицама. Потресно. И емоција и слика једног времена у истом кадру. Прича о многима међу нама који данас умиру сами. Без икога свога. Без поздрава. А утеху и последњи поглед налазе у њима – незнанима, сада најближима, јединима – људима с маскама, без лица, без имена…

КОВИД болница ВМЦ Карабурма, октобар 2021.

Током карантина за време пандемије коронавируса, април 2020.

Шта Зорана фотографише?

– Људе, свакодневни живот. И не само због бољег разумевања нашег времена већ и због сваког појединца у будућности и његовог размишљања ко је и како је стигао ту где јесте. Јер новинари пишу, а ми то говоримо фотографијом. Она може победити време, одржати успомене на вољене особе, задржати тренутак. Бити сведок радости, трагедије… Не бих могла да замислим живот без свих тих сусрета – изненађујућих, запањујућих… Фо- тографија је универзални језик близак срцу. Она је живот – каже Зорана.

Иста она која облачи хаљину, ставља руж и улази у шиткле на изложбама својих фотографија. И изван наших граница.

Јелена Спасић

ФОТО: ЗОРАНА ЈЕВТИЋ