Scroll Top

Хеј, џелати силни, шта смо коме криви?

hej-dzelati-silni-sta-smo-kome-krivi
Сличне теме
Реконструкција круне деспота Стефана Лазаревића Израда Горан Ристовић Покимица

Трагична прича о Манастиру Рајиновац

За време Другог светског рата партизани су напали манастир и убили игумана Емилијана

Посвећен рођењу Богородице, надомак Гроцке, уздиже се Манастир Рајиновац, споменик културе од великог значаја. Други светски рат мало кога је у нашем народу заобишао, па тако ни ову светињу и његовог тадашњег калуђера, кога су партизани зверски убили.

Причу о томе за Борбу је испричао Живорад Јовановић, чији је отац Миливоје и сам био сведок, а сину оставио у аманет да је даље преноси.

– Манастир Рајиновац је за време Другог светског рата поседовао велико имање, своју економију и стоку. Мештани који су живели у близини радили су на њему за наднице. Мој отац, тада као 19-годишњак, на свештенство је гледао као на своју браћу, с којом се волео и поштовао – прича нам Живорад Јовановић.

Кобне 1943. службовао је игуман Емилијан Бановачки, за ког староседеоци кажу да је био благонаклон човек, широких видика и још веће памети.

Када је увидео да велико имање око манастира није плодно тло за пољопривреду, дао је предлог да се ту посади шума, од које ће бити користи.

Конак манастира, направљен од дрвета, на два спрата, представљао је импресивно грађевинско ремек-дело. Састојао се од кухиње, просторије за ручавање, као и архиве, која је баштинила грађу од постојања манастира.

– За време вечере нико није ни слутио шта ће се догодити. Двадесет шесторо људи, од радника, послушника и куварице до ђакона, седело је и обедовало, заједно и безбрижно. У време сутона наишао је одред партизана из правца Гроцке и, како су се приближили манастиру, почели су да пуцају. Један од послушника, стар човек, солунац Димитрије Велашевић, искусни ратник, чим је зачуо први пуцањ, одмах је изашао до капије да би ставио пранглу на огромна храстова врата – наставља Јовановић.

Чим су се приближили, већ је било јасно о чему је реч. Партизани су веровали да је игуман радио за четнике, да их је издржавао и хранио, та вест се прочула, па су они дошли да му пресуде.

Целу причу не бисмо знали овако детаљно да Живорадов отац Миливоје само сат пре вечере није дошао до манастира да поручи игуману да ће раном зором отићи да набави жир, који су свиње у међувремену разровале.

Паника се подигла у конаку. Када је увидео како ће се ситуација одвијати, отац Емилијан предложио је свима да он сам изађе испред конака да би поштедео остатак народа.

Остали су се побунили, уз објашњење да ће сви заједно делити судбину. За то време партизани су се приближили конаку, привукли сламу и запалили је.

– Дим је почео да пробија горњи спрат, где су се сви затекли. Увидевши да ће људи живи да изгоре, калуђер предложи свима да искоче кроз прозор. Према предању мог оца, један од старијих људи испевао је песмицу која је нама остала у аманет, а гласи: “Хеј, џелати силни, шта смо коме криви? Видите ли да у огњу горимо живи” – сетно нам препричава Живорад.

Када су партизани то чули, одлучили су да донесу велике мердевине и поставе их на прозор где ватра још није допрла. Калуђер је кренуо први, а остали за њим.

Како би који човек сишао, партизани би му везали руке жицом и положили пушку на груди. Према причи Живорадовог оца, када је сишао последњи човек, ватра је прошла кроз горњи спрат у конаку, који је, како се препричавало, горео седам дана.

Партизани су постројили све људе у колону и одвели их до цркве, где су почели да их претресају.

– Мој отац је код себе имао мали новчаник и у њему 50 Недићевих пара, које је уштедео. Један од партизана пронашао му је тај новчаник и узео новац. Миле Церовац, вођа партизанског покрета, обратио се присутнима и позвао младе момке да им се прикључе да би увидели да су они народноослободилачка и поштена војска. Мој отац није стрепео ни презао ни од кога, па кад се већ вођа усудио да прича о поштењу у име народа, отац се брецну, рекавши: “Каква црна поштена војска”, на шта му се Церовац искези у лице: “А како нисмо поштени”, “Па нисте, ево ваш војник ми је узео новчаник и 50 банки у њему.” Миле се од силне срџбе и беса зацрвенео. Окренуо се ка војсци и питао ко је узео новац да одмах изађе на стрељање да би доказао своју поштеност. Наравно, од тога не беше ништа. Војник који је узео новчаник напослетку га баци мом оцу пред ноге – приповеда Живорад.

Након што су оптужили калуђера, један од војника иступио је из колоне и пришао да му бајонетом направи крст на челу. Без иједне речи, игуман је то прихватио.

Народ је пресвиснуо од страха, поготово жене. Када су увидели да постоји шанса да људи поумиру од страха, наредили су свима да се окрену и беже.

Још једном су посекли калуђера. Ђакон, који је имао година колико и Живорадов отац, пао је у несвест, након чега су га кундацима оживљавали.

– Када су се људи разбежали, ошамућеног ђакона и исеченог калуђера натерали су да крену ка Пударцима, где су почели да се иживаљавају над њима. Највећа бол је да добијеш такву пресуду од свога брата Србина, не од неког туђег. Нема шта им нису радили, везаног калуђера су јахали, а када је ђакон видео то, опет је пао у несвест. Овога пута нису успели да га освесте ударцима, па су закључили да је мртав. Ни данас се не зна где су тачно убили калуђера, али се верује да су због страха да их четници не сустигну то учинили само километар даље, у шуми Мали Луг. Код чесмице старе три века калуђер је пронађен заклан, с исеченим деловима тела. Један од комшија који је видео ватру и чуо буку оседлао је коња и кренуо за Врчин, где је био четнички штаб. Они су одмах кренули преко Бегаљичког брда да спасу народ, међутим, већ је било касно. Партизанима је неко дојавио шта се догађа – закључује Живорад.

Деда Димитрије, храбри солунац с почетка Живорадове приче, сутрадан је спремио приколицу с воловима и отишао по измасакрираног калуђера и једва живог ђакона Јована, које је вратио у манастир.

Калуђера су мештани сахранили истог дана, али без обележеног гроба, а ђакон, чим се опоравио, отишао је на службу далеко из Србије.

Сведочанство пријатељства између породице Јовановић је дукат који је ђакон оставио Живорадовом оцу за успомену.


Како је манастир добио име

Први помен Манастира Рајиновац налази се у попису из 1528, где се помиње као Манастир Свети Рајко. Према народном предању, постоји врло интересантна прича о томе како је манастир добио име.

Наиме, код једног бегаљичког богаташа Бугарчића служио је момак по имену Рајко звани Раја.

Након што је одслужио своје, Бугарчић му је исплатио зарађену количину дуката. Рајко се упутио својој кући, али су га код извора сачекали синови његовог газде и убили.

Новац су покупили, а тело затрпали. Чобани су пронашли Рајино тело и известили газду код ког је служио.

Закључивши да су Рају убили његови синови, да би окајао грех деце, газда је на свом имању, недалеко од извора, подигао малу дрвену цркву.

У народу се задржало да је цркву подигао “Рајин новац”.


Фото: Борба

Додај коментар: