Интуиција ме је вратила глуми

Тихомир Станић о тајнама преко четири деценије дуге каријере

Кључ трајања је гледати напред и односити се према ономе што вас чека и свакој улози као да је прва. Сачувати радост игре јер је игра све

Мој тата је био учитељ и правио је сеоске приредбе.

Како сам био паметно дете и знао напамет “Херојеву мајку” Бранка Ћопића, с три године сам први пут наступио на позорници у свом селу Шешковац.

Пре четири године сам на том истом дому културе поставио плочу на којој пише: “Овде је снимљен филм ‘Фалсификатор’, инспирисан животом Недељка Станића.”

На крају приредбе, 55 година касније, поново сам рецитовао “Херојеву мајку”, чиме је један животни круг на најлепши могући начин закључен, каже у разговору за Борбу легендарни глумац Тихомир Станић.

Деценијама осваја публику глумачким способностима и непогрешивим избором улога.

Иако је од десетине њих тешко било коју издвојити, неке од најпознатијих су у остварењима “Ловац против топа”, “Вечита славина”, “Очеви и оци”, “Мали Будо”, као и у серији “Убице мог оца”.

У наредном периоду спрема се за главну улогу у серији о Иви Андрићу, коју ће, уједно, и режирати.

Најавили сте снимање серије о Иви Андрићу, у којој ћете иза камере и испред ње?

– Први пут ћу режирати серију и немам искуства у томе, али сам много радио и упознао многе редитеље, тако да сам видео који је приступ. Суштински, то је иста професија, само је визура измењена.

Представе је некада радио сам аутор. Шекспир и Молијер су у прошлости били и глумци и режисери, а многи глумци у свету и данас режирају.

Глумац често, док игра, и режира, само изнутра, из неке друге позиције, снагом свог израза или начином на који то ради.

Изабрао сам функцију редитеља да бих и формално имао ауторитет и обликовао серију јер сам још од саме идеје лично био кључни чинилац свега. Осећам се одговорним за резултат, а тренутно највише поверења имам у себе.

Кроз свој глумачки пут често сте се сусретали с Андрићем. Како је дошло до тога да напослетку снимите и серију о њему?

– Сећам се дана када је преминуо Иво Андрић. Били смо у гимназији и добили смо писмени задатак на ту тему.

Мој рад је био добар и читали су га у другим одељењима. Касније сам, читајући Андрића, био фасциниран том реченицом и мудрошћу, а потом сам се неколико пута, у више телевизијских драма, као што су “Знакови”, “Лајање на звезде”, “Жућко” и “Пролеће на последњем језеру”, и појавио као он.

Тако се мој професионални живот везао за Андрића више него за друге ликове које сам играо, што ме је заинтересовало и за друштвену перцепцију његове личности.

Тешко је разумети некога ко је много бољи од вас и проникнути у његове мотиве, што чини овај рад занимљивим. Надам се да ћемо успети да га приближимо гледаоцима и пробудимо интересовање за његову литературу.

Какав утицај, према вашем мишљењу, има уметност на публику и друштво?

– У младости сам мислио да је то пресудна и наша изузетно значајна улога да можемо да мењамо тиме што делујемо.

С временом сам почео све више да верујем да смо ми један исконски неопходан сегмент друштвеног живота, а да је наш задатак да усрећимо неког ко има времена и потребу да нас гледа.

Да будемо врста проводника између колективне мудрости и знања, с једне, и гледаоца жељног истине, с друге стране.

Средство које помаже да мисли великог писца допру до публике и која, иако га је читала, можда то није освестила на такав начин на који се то у једном драмском тумачењу може учинити.

На који начин се припремате за улоге? Како им приступате?

– У неким професијама, када се достигне неки ниво, када постанете, на пример, генерал у војсци, не морате више да копате ровове и пешачите, већ се возите и издајете наређења.

У глуми пак свака улога мора да се ради из почетка.

Што се човек више ослободи стечених решења, навика, трикова или рутине, то је на бољем путу да направи добру улогу.

Најважније је разумети текст који тумачите и улогу коју играте и стећи сопствену мисао о томе која ће вас водити, а ви ћете је преточити у реч, глас или гест, у свој сопствени израз.

Та мисао, подупрта емоцијом, оно је што добијају гледаоци и онда сте, ако ваша мисао допре и ако сте је искристалисали, на путу да у контексту тог текста и представе, урадите нешто вредно.

Да ли се нека улога издваја као најдража или најизазовнија?

– Имам много драгих улога, али припадам глумачкој школи и врсти људи која зна да и у професији, као и у животу, на све што је прошло и што је иза нас, не можемо утицати.

Можемо се интимно сећати лепих тренутака и жалити за пропуштеним приликама, али оно што нас чека је нешто што можемо креирати.

Највише ме занимају улоге које ме тек чекају и највише сам њима заокупљен.

Најдраже су ми оне које тек треба да упознам, савладам, постанем део њих и оне мене.

У чему је кључ глумачког трајања? Како остати интересантан, а не истрошити се?

– Кључ трајања је гледати напред и односити се према ономе што вас чека и свакој улози као да је прва.

Сачувати радост игре јер је игра све.

Само радознали људи остају интересантни.

Уколико је вама занимљиво то што радите и тражите у томе неко узбуђење, онда ће бити и публици, а ако то радите преко воље, бићете досадни и себи и народу.

Шта бисте саветовали младим људима, који су тек на почетку каријере?

– Један од савета јесте да, пре свега, слушају интуицију јер је она наш најбољи, највернији и најдобронамернији саветник.

Док се оптерећујемо душтвеним нормама, лажним вредностима или нас други људи, због сопствених интереса, убеђују да је за нас нешто подобно, наша интуиција нас увек води путем који је за нас добар.

Иако сам неколико пута желео да одустанем јер сам понекад мислио да сам паметнији него што је потребно за глумца, интуиција ме је вратила глуми, а чињеница да, уз разне животне и професионалне осцилације, у овом послу опстајем преко четири деценије, добар је доказ за ово што говорим.

Имао сам то “нешто”

Иако је први наступ пред публиком имао с три године, Тихомир Станић није одмах наставио да се бави глумом

– У другом, трећем разреду гимназије примљен сам у поп-рок групу “Луталице са Уне”, с којом сам наступао на игранкама.

Момци који су основали групу били су неколико година старији, тако да сам уз њих улазио у свет одраслих брже него што је то било природно.

На академију сам отишао са непуних 18 година.

Имао сам срећу да је класу глуме примао професор Дејан Мијач, који је, за разлику од других чланова комисије, препознао мој таленат и инсистирао да ме прими.

Када сам га, неколико година касније, питао зашто ме је примио, рекао је: “Имао си нешто.” То “нешто” били су велика жеља и воља да се бавим овим послом, што је савладало све остале препреке.