Тролист различитих сензибилитета

Прва заједничка изложба породице Гавела у Дому војске Србије

Један продоран мушки и један нежан женски принцип изнедрили су трећег уметника, који не припада ниједном, али је довољно храбар да се опроба у оба, тражећи идеални правац за себе

У Великој галерији Дома војске 7. јула отворена је изложба “Тролист”, с радовима уметничке породице Гавела.

Отац Душан (1939-1999), мајка Џоја и њихова ћерка Јелена приказали су, с три различита приступа, али сличном мишљу, своје животне опусе у више од 100 слика.

Изложба је отворена до 27. јула.

Аутор назива поставке “Тролист”, као и текста за каталог, јесте историчар уметности Никола Кусовац, док је изложбу свечано отворио
академик Матија Бећковић.

Он је препричао анегдоту о свом упознавању породице Гавела.

Душан је његовим ћеркама предавао ликовну културу у основној школи.

– Једног дана моја ћерка Оља донела је парче папира на ком је Душан њу нацртао.

Тај папирић чувам као велику драгоценост и донео сам да вам га вечерас покажем.

Њега нисам имао срећу да упознам, али сам упознао његову супругу Џоју, а још раније сам запазио њене илустрације поезије.

Упознао сам и њихову ћерку Јелену и видим да се она расцветала у једног правог и великог сликара, па имамо “Тролист”, коме сведочимо на овој велелепној изложби у можда најлепшој галерији у Београду – истакао је Бећковић.

Три сензибилитета, један продоран мушки и један нежан и суптилан женски принцип изнедрили су трећег уметника, који, по свему судећи, не припада ниједном, али је довољно храбар да се опроба у оба принципа, тражећи онај прави, идеални правац за себе.

– Идеја о великој заједничкој изложби је расла и тињала у Јелени и мени годинама. Симболику смо пронашле у Светом Тројству.

Просто, то је било једино могуће – каже за Борбу Џоја Гавела.

Она истиче да њене и Душанове колеге, такође културни радници, нису полагали велике наде у Јеленин рад, сматрајући да она неће успети да се истакне поред тако успешних родитеља.

– Интересантно је да је Јелена прву изложбу направила са шест година, у породичном атељеу.

Прикази лептира које је тада нацртала задивили су Душана и мене.

Иако она себе, можда, испрва није препознала, одмах смо знали да смо створили будућег сликара.

Многи су нам у почетку говорили да је Јелена у жрвњу између два млинска камена и да је дете потпуно самлевено од нас двоје.

Међутим, није било тако, она је успела све то да демантује, пронашавши свој пут и изградивши свој лични уметнички идентитет – објашњава Џоја.

Проналажење личног пута и печата није јој представљало проблем, сматра Јелена.

– Није ми било компликовано да пренебегавам утицаје мојих родитеља или ми бар то, из овог угла, тако делује.

Раније, на академији, сећам се да сам неколико пута помислила како моје сликарство, и да хоће, не може да буде ничије друго него моје.

То што радим је скуп мојих искустава, доживљаја и емоција, који су јединствени и само моји, а наравно да су моји родитељи део тог искуства и, самим тим, неизбежни у скупу тога што чини мене и мој свет – објашњава Јелена.

Џоја је свој и Душанов суживот, првенствено као живот двоје уметника и брачних партнера, описивала као борбу, али не ону у којој постоји победник, већ ону која “надахњује и чини радове овог другог, на суптилан начин, бољим”.

– Двоје уметника у једном кавезу, тако је изгледао мој и Душанов живот.

Била је борба, али никада с неким нарочитим сугестијама, за рад овог другог.

Хтели смо да будемо невини и чисти пред уметношћу и да не подлежемо никаквим утицајима и мислим да је то било веома добро.

Увек је било неких малих разговора, али кључно је да смо дубоко поштовали туђу индивидуалност – истиче Џоја.

Не стремећи ка одређеним уметничким оквирима или правцима, на првом месту ове уметничке породице је била духовност, искрена и дубока, која је, заправо, представљала и најужу везу и сличност у њиховим делима.

– Не бих могла да нас уобличим стављајући окове неког од постојећих праваца, али оно што свако може да примети јесте да на нашим сликама провејава духовност.

Иако нам се извођења разликују и премда смо духовно умногоме другачији, ипак се осети веза, највише у цртачком погледу.

Душан и ја смо се утркивали у нашим вештинама и онда ми је некако и јасно зашто су причали да Јелена не може нигде другде већ баш под та два млинска камена – наводи Џоја.

Док је Јелена у свом опусу доживљавала много трансформација у раду, Душан и Џоја су били “више причвршћени за неки темељ”.

– Јелена је још млада и нормално је да ту постоје промене, али Душан и ја нисмо хтели да прихватамо промене.

Чврстим корењем смо срасли с традицијом оног најбољег.

То је константна тежња да се досегну узори који су нам били недостижни и непревазиђени, учитељи лепоте и истине, као што су Микеланђело или Леонардо, а, с друге стране, увиђаш да, док гледаш њихова дела, ти си само један сићушан мрав.

Увек смо се трудили да клешемо до могућег савршенство, док не дођемо до најфинијег драгог камена, онога колико нам Господ допушта – објашњава Џоја.

Женски и мушки принцип и приступ делима разликовао се на платну.

Џоја је тежила да прикаже бруталност на суптилан начин, кроз нежност, док је Душанов рад представљао огољену, мрачну реалност, коју је доживљавао.

– Увек сам се трудила да, када сликам, не говорим најодређеније и најјасније о свим ножевима који ме пробадају кроз живот.

Трудила сам се да тај умор од убода живота и од онога што ми се животом и реалношћу нуди, ублажавам и да се поставим изнад тога.

Дело би ми представљало једну врсту оазе у коју бежим.

Душан је прихватао реалност на један мучки начин и то је и изражавао, ништа није умањивао нити ублажавао, већ је директно ишао у бој против ружног у животу.

То се увек видело на његовом платну.

С једним делом свог ужаса, отпора и борбе према свему што се нуди, поготово сада, ја сам се, до неке мере, обрачунавала кроз карикатуру – објашњава Џоја.

Уметнику најтеже пада да објективно погледа платно и покуша да докучи какав дојам оно оставља на друге, које емоције буди и на каква
размишљања потиче.

– Никада нисам могла да гледам на своје слике као да их не знам, покушавала сам, али не иде.

То је као кад покушаваш да чујеш како звучи матерњи језик некоме ко га не разуме.

Некада неку слику окренем наопачке да видим како ми делује на први поглед.

Волела бих да моје слике буде емоције, да нешто пробуде, али свесна сам да не може код свих људи исто.

Свако реагује на свој начин и ствара неку своју причу – закључује Јелена.