Изазови су ми с година ма све милији

СОЊА КОЛАЧАРИЋ, ПОЗОРИШНА, ФИЛМСКА И ТЕЛЕВИЗИЈСКА ГЛУМИЦА

Волела бих да играм леди Магбет, увек је деловала као највећи залогај

У разговору за Борбу популарна глумица је говорила о досадашњој каријери,  новом  филму “Kључ”, у ком има главну улогу, као и о серији “Нечиста крв”, где је играла злостављану жену. Соња Kолачарић је прву улогу остварила 1999. у филму “Бело одело” Лазара Ристовског. Исте године је добила још једну, запаженију, ролу у ратној драми “Небеска удица” Љубише Самарџића. У том филму, у ком је играла раме уз раме с колегама Драганом Бјелорлићем, Небојшом Глоговцем, Миленом Дравић, Николом Kојом и Николом Ђуричком, приказан је један од најтежих периода српског народа и сви проблеми кроз које је пролазио у време бомбардовања 1999.

Три године касније је глумила у још једном култном филму домаће кинематографије – комедији “Мртав ладан” Милорада Милинковића. Поред других бројних филмских и телевизијских остварења у којима је играла, Kолачарићева је публици остала најпрепознатљивија по главној улози у филму “Чарлстон за Огњенку” Уроша Стојановића, као и по серији “Оно као љубав” Горчина Стојановића, у којој јој је партнер био Сергеј Трифуновић.

Њено најновије остварење, акциони мистериозни трилер “Kључ” у режији Марка Сопића, прати борбу за вредну византијску реликвију Kонстантиново благо, заоставштину деспота Стефана. Ове реликвије жели да се докопа тајна организација Kатоличке цркве, која у ту сврху ангажује мафијашког боса, али и своје људе у свим структурама друштва, укључујући и полицију. Соња игра Веру, професорку историје уметности, која изненада долази у центар те борбе…

Kроз филм “Kључ” протеже се прича српске историје и Византије. Kолико вам је блиска ова тема и како сте се припремали за улогу Вере?

– Велики сам поштовалац Византије. Ја сам верујући православац и све византијско ми је блиско. Исток је правац у који увек гледам. Веома ми је жао што овај филм није имао довољно сензибилитета да инкорпорира у себе толико елемената које византијско наслеђе пружа. Ако ништа друго, Византијско царство, као најбогатије у историји цивилизације, могло је овај филм значајно обојити и музички и визуелно. Ипак, то се није догодило услед многих непогода које су пратиле ово снимање. Ја сам, конкретно, због тога што играм историчарку уметности, доста разговарала о неким детаљима са Бранком Иванић, византолошкињом из Народног музеја. Такође сам прочитала и феноменалне есеје “Византијске слике” француског византолога Шарла Дила, у којима он врло сликовито представља периоде различитих источних династија, највише описујући врло необичне личности неколико византијских царица.

Kако коментаришете то што “Kључ” пореде с филмом “Да Винчијев код”? Има ли сличности?

– Има сличности у заплету, чини ми се. Тражи се та нека реликвија. Мада, морам признати, “Да Винчијев код” сам давно гледала, па га се не сећам добро. А и није оставио значајан утисак на мене, вероватно га стога и не памтим.

У серији “Нечиста крв” тумачите лик Стојне, жене рођене без шансе и прилике за напретком. Kолико би се њен живот и могућности разликовале данас, око 200 година касније?

Врло је могуће да не би много. И данас имамо велики број жена које су, већ самим рођењем, осуђене на маргину. И даље имамо превише мушкараца који се, јер им се “може”, иживљавају над својим најближима (читај: женама), што ментално, што физички. То је наслеђено “право” и врло ће се тешко и дуго тај процес анулирати. Ја сам се трудила да овом улогом заступам све жртве породичног насиља. Врло ми је било стало до тога.

Да ли постоји још неки књижевни лик који бисте волели да оживите глумом?

– Можда леди Магбет. Увек је деловала као превелик, можда највећи, залогај. Али мени су с годинама изазови све милији.

Улога по којој вас највише препознају и данас је Огњенка из филма “Чарлстон за Огњенку”. Да ли вам је она и најдража?

– Није ми најдража. То је интуитивна улога, волим је, али имам и дражих. Тај филм волим и волим што сам део те историје.

У којој досадашњој улози сте пронашли себе приватно, а која вам је сушта супротност?

– Тешко питање. Све су оне ту негде, између јаве и снова.

Има ли у српском филму довољно великих и важних женских улога?
– Нема. Може их бити много, много више. Жене су неисцрпан извор инспирације. Жене су, толико поништаване, освајале огромне, бесконачне просторе вертикалне слободе и о њима би се могло писати, и не понављати се, док је света.

аутор ИВАНА ЗОРКИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ПРОМО