Изложба вајара Саве Халугина у Галерији САНУ

Одрастао сам поред реке Тисе и њене акварелне површине

– Још као мали волео сам да идем на Тису са друговима. Река ме је инспирисала. Од ње су потекле моје касније уметничке асоцијације на скеле, чамце, удице… где сам успевао да та знаковља и призоре метафорички повежем с људским и анималистичким фигурама тако да они чине једну целину – пише на једној од легенди, изложбе “Позив на одушевљеност”, вајара и дописног члана Српске академије наука и уметности, Саве Халугина (1946).

Поставка је отворена јуче, 14.03. у 19 часова у Галерији САНУ, а према речима ауторке, историчарке уметности Неле Тонковић, својеврсни је приказ пет деценија рада уметника из Суботице, и то кроз 35 скулптура у бронзи, 15 цртежа и 20 монументалних слика.

Рођен у Новом Кнежевцу, од оца Васе, земљорадника, и мајке Милене, рођене Николин, кројачице, своје прво уметничко образовање Сава Халугин стекао је на Одсеку за ликовну уметности Више педагошке школе у Новом Саду, а потом је завршио и вајарски смер Факултета ликовних уметности у Београду (у класи професора Јована Кратохвила), где је и магистрирао.

– Моја родна кућа, у уметничкој фикцији, има главу, екстремитете, попут живог бића. Остао сам везан за одређене предмете, радње, за говоре, разговоре, и управо ме је то мотивисало и остало дубоко доживљено и урезано у мени. Нисам никада могао да побегнем од себе, јер је то код мене толико снажно и јако – записао је Халугин.

Овај вајар вибрантног опуса, како је подсетила Тонковићева представљајући изложбу на конференцији за новинаре, је своје прве радове направио у камену, и готово двадесет година стварао у овом материјалу монументална дела, која се углавном налазе у јавним просторима. Скулптуре које су на поставци, међутим, припадају фази, током које је уметник интензивно истраживао друге материјале и њихове изражајне могућности.

Намера поставке, како је објаснила ауторка, била је да покаже како Халугин није изричито вајар. Зато на њој посебно место имају цртежи и слике. Чести пратиоци Халугинових скулптура, цртежи никада нису дословне скице за “трајнији облик”, већ су аутономна дела.

– Тематски оквир стварања академика Халугина чине сећања, прошлост опредмећена у садашњости, прерађена кроз оно што су интимни регистри уметничког бића – нагласила је Тонковићева, иначе кустоскиња Модерне галерије у Суботици, додајући да у опусу скулптура у бронзи Халугин најекспресивније износи своје идеје, уметничка стајалишта и тематски свет.

Примећујући да је ово прва његова изложба на коју долази “као господин”, јер су све други завршили, уметник се присетио и како је својевремено обилазио “тај велелепни простор” Галерије САНУ, као млад, а касније и зрео аутор, да би проникао у вредности дела значајних стваралаца који су ту излагали.

– Почео сам са цртежима, скицама, белешкама, које сам углавном сачувао, па сам радио скулптуре у гипсу, а онда и у камену – рекао је Халугин, говорећи о времену када је први пут отишао на чувену смотру “Мермер и звуци”, која је имала пресудан значај за његов тадашњи рад. – Нажалост, “Мермер и звуци” су се сада смањили и све теже је наћи камену громаду за реализовање великих радова.

На једној другој колонији, “Тери” у Кикинди, нешто касније, открио је могућности које пружа рад у глини. Према његовом мишљењу неопходно је из сваког материјала у коме се дело изводи, максимално извући оно што је његова апсолутна вредност.

– Када нисам био у својим осамама, трудио сам се да схватим шта се то дешава у свету. Имао сам потребу за вредновањем, било да је била у питању модерна, постмодерна, или трансавангардна, скулптура. Увек сам тражио нешто међупросторно, али вредно. Остао сам са “класичним делима”, што не значи да сам одустао од експеримента – закључио је Халугин.

Као домаћин, управник Галерије САНУ, академик Душан Оташевић, подсетио је и да су свој допринос поставци дали Жаклина Марковић, кустос, Игор Стњепанчић, дизајнер, као и да је “Позив на одушевљеност” добио луксузно опремљени каталог, чији су рецензенти Мрђан Бајић и Чедомир Јанчић, аутори текстова Нела Тонковић и Сузана Вуксановић, а фотографија Владимир Поповић