Кад је плава вреднија од злата

СИМБОЛИКА И МИСТЕРИЈА БОЈА КРОЗ ВЕКОВЕ

Римокатоличка црква је годинама држала контролу над ултрамарином, којим се искључиво представљала Богородица. Тицијан се први супротставио канону, насликавши је у црвеној одори

Кроз историју уметности одређене боје су попримиле симболику емотивних стања, вере и статуса, која се одражава и данас. На које начине су оне условљавале уметност и како се мењала њихова примена, сагледаћемо на примеру три боје: златне, плаве и беле.

ЗЛАТНА – БОЈА СВЕТЛОСТИ БОЖЈЕ

Златна је одувек служила за представљање објеката и личности од велике важности, а кроз развој њене примене уочавамо и развој наших уверења и перцепције света око нас. Злато је по боји и рефлексији најближе Сунцу, које је симбол извора живота, стога су ова два појма често поистовећивана.

Веровања древних Египћана одувек су била уско повезана са култом Сунца, а после религијске реформе фараона Ехнатона (владао 1353/51-1336/34. пре н. е.), бог светлости Атон постао је једино и врховно божанство. За сунце су везивали симболику бесмртности и моћи, а себе су прогласили његовим синовима.

Злато је једини материјал који с временом не мења карактеристике, стога су веровали да поседује магична својства, која су преношена у загробни живот.

Античке гробнице биле су испуње не злат ним, сакралним артефактима који нису представљали материјални статус владара, већ њихову потребу да одају част култу.

Примена ове боје се не мења све до појаве хришћанства, које промовише аскетске вредности и осуђује материјалну раскош. Рани прикази Исуса Христа су га карактерисали као скромног, духовног владара, али с временом је злато почело да се интегрише у његовом представљању. Њиме се боје сви нематеријални и духовни мотиви попут ореола и небеског свода, који је пандан рају и свеприсутности божјој. Сматрано је да злато, под светлошћу црквених свећа, има интерактивно својство које нам омогућава комуникацију с богом, тако да оно, опет, поприма симболику узвишене светлости.

Појавом ренесансе, златна се одваја од своје црквене функције и прелази у световну. Примењује се на најразличитијим предметима да би се приказао статус монарха и државе. Велика потражња за златом натерала је појединце да се окрену алхемији да би пронашли замену за овај племенити метал. Многи су покушали да изврше трансмутацију сребра у злато, а сваки неуспех плаћали су животом. Тек у 19. веку уочавамо помак на овом пољу откривањем галвинизације, која путем једносмерне струје ствара оплату налик злату. Ускоро је галвинизовани метал преплавио европско тржиште, свете реликвије су се репродуковале и умножавале великом брзином, што је довело до наглог обезвредњивања овог материјала.

Аустријски уметник симболизма Густав Климт (1862-1918) својим делима покушавао је да придода нову симболику овој боји, а то је љубав. Инспирисан ранохришћанским фрескама и мозаицима, на свом раду “Пољубац” имплементирао је најразличитије технике апликације да би створио етеричну атмосферу. Његов труд је био узалудан, “Пољубац” је постао још један златни идол, репродукован безброј пута за потребе конзумеристичког духа народа.

Злато рефлектује све највише идеале друштва, а кроз историју уметности уочавамо како су се они мењали, од религијских, световних до љубавних. Данас оно представља ствар коју капиталистичко друштво највише вреднује, а то је новац.

ПЛАВА – СВЕ ПРИСУТНА, А НЕДОСТИЖНА

Плава је боја мора и неба, које нас окружује, наизглед свеприсутна али, опет, недостижна. Пре хиљаду година први пут се сусрећемо с минералом дубоке, плаве нијансе – лапис лазули, који у сировом облику изгледа као парче неба материјализовано у камену. Процес екстраховања овог пигмента трајао је недељама, а крајњи резултат је био продорна, плава названа ултрамарин.

Примењивала се у осликавању црквених илумираних рукописа, а ренесансни сликар Ђото (око 1267-1337) својим фрескама у капели Скровењи у Падови уздигао је ову боју до божанског статуса.

Поред живописних приказа Христовог живота, сводови капеле приказују рај, осликан плавом, која поприма симболику тајновитог вела иза ког се скривају врата раја.

Црква је убрзо увела рестрикције ресурса и инфлацију цене лапис лазулија, чиме је овај пигмент постао вреднији од злата. Годинама је држала контролу над ултрамарином, а његово коришћење било је резервисано искључиво за представљање Пресвете Богородице. Тицијан се први супротставио овом уметничком канону, насликавши Богодородицу у црвеној одори. Не само да је изменио Богородичин приказ већ је у својим делима приказивао промискуитетне жене у јарко плавој одори и тиме ослободио ову боју снажног црквеног утицаја.

Пабло Пикасо (1881-1973) серијом радова из свог такозваног плавог раздобља овој боји придодао је психолошку и емотивну црту. Након трагичне смрти пријатеља, писца Касагемаса, Пикасо је створио серију портрета у плавом. Доминирају усамљени прикази смрти и меланхолије, изведени испраним, тмурним нијансама, веома различитим од ултрамарина. Карл Јунг је ту боју окарактерисао као ноћноплаву, која је у староегипатској култури симболисала смрт и пакао, а за Јунга је представљала Пикасов душевни слом, који води ка шизофренији.

Фасцинација овом бојом произвела је многа значајна дела оснивача новог реализма Ива Клајна (1928-1962) којима је променио ток савремене ликовне уметности. Сматрао је да плава боја нема димензију ни границе, стога је целу површину платна посветио проналажењу идеалне нијансе, коју је именовао као интернационалну Клајнову плаву. Његова монохроматска дела карактерише одсуство форме, а радови који су је поседовали шокирали су тадашњу јавност. Наиме, уместо кичицом, своја дела бојио је женским телом уроњеним у фарбу, стварајући отиске обриса фигуре на платну.

Значење плаве мењало се кроз историју, а једна фотографија заувек је запечатила њену симболику. Астронаути мисије “Аполо 8” репродуковали су 1972. прву фотографију Земље, названу “Плави кликер”. Испоставило се да је боја којом смо вековима приказивали недостижне, духовне мотиве и стања, заправо, боја нашег дома, који од тада називамо плавом планетом.

БЕЛА – НАЈМРАЧНИЈА БОЈА СПЕКТРА

Белу сматрамо бојом просветљености и чедности, али кроз историју уметности за њу се везују раздорне идеологије, које је, можда, чине и најмрачнијом бојом спектра.

Старогрчка и римска уметност представља стуб западног културног наслеђа, а белина која је карактерише постала је пандан античком стваралаштву. За њу су везали симболику разума и чистоте, која је прати све до 19. века.

Инспирисан романом “Жена у белом”, амерички сликар Џејмс Вислер (1834-1903) ствара серију портрета “Симфонија у белом”, коју није пратило никакво објашњење, већ идеја да ће интелектуално грађанство само схватити поенту радова. Како би додатно истакао интелект, Вислер је живео у белој кући и носио искључиво бела одела. Он је први уметник који је изложио своја дела у чисто белом, минималистичком простору, који је, с временом, постао норма у већини галерија. Оваквим поступцима је трансформисао белу у хладну и стерилну боју уметничке елите.

Елитистичка симболика се даље преноси у дадаизам, који преиспитује и исмева схватање уметности. Скулптура “Фонтана” Марсела Дишана (1887-1968) представља апсурд стваралаштва о ком се и данас полемише. Ово провокативно дело је, заправо, потписан керамички писоар, којим је Дишан негирао све постојеће уметничке вредности и омаловажавао симболику беле у античкој уметности.

У том периоду архитекта Ле Корбизије (1887-1965) написао је манифест којим тврди да сведена бела архитектура може прочистити свет и ојачати људски морал, а све површине премазане белом емулзијом буде срећу и задовољство у примаоцу.

У разговору с Ле Корбизјеом Мусолини је пронашао паралелу између тумачења његовог манифеста и фашистичке идеологије. Вођен његовим принципима, Мусолини је пројектовао неколицину нацистичких центара и споменика. Да би истакла своје наметнуто аријевско порекло, сва уметничка дела и здања су се израђивала у чистом белом мермеру. Међутим, та боја више није одисала просветљеношћу, већ јој се доделила симболика страха, расизма и тираније, у којој су се рефлектовале све нечистоће савременог друштва.

аутор НАТАЛИЈА КУНИЋ