Кад си искрен према себи, онда нема ни граница

МИОДРАГ РАДОЊИЋ, ЗВЕЗДА ХИТ ФИЛМА И СЕРИЈЕ “ ЈУЖНИ ВЕТАР”

Раније се статус уметника чувао, а сада је све потрошан материјал. У суштини, трајеш кратко, много краће него раније, и то је узрочно-последично због количине садржаја који се нуде публици

Миодрага Ра­доњића , српског позоришног, филмског и телевизијског глумца и про­дуцента, запазили смо у уло­ гама у серији “Убице мог оца”, као и филмовима “Балканска међа” и “Хотел Београд”. Фа­култет драмских уметности завршио је у класи професо­ра Драгана Петровића, а први пут на позоришним даскама нашао се још током студи­ја. Радоњић је у свету филма дебитовао у комедији “Нова шанса”, а улога која му је до­ нела највећу популарност не само у Србији већ и у чита­вом региону јесте улога Баће у оквиру пројекта “Јужни ве­тар”.

– Сигуран сам да ће публика неочекивано да доживи овај блокбастер, који је прикупио љубитеље широм Балкана. Ге­нерално, други део неког фи­лма увек буде клизав терен, али уверен сам да је ово један потпуно нов и другачији фи лм који ће се људима допасти – започиње разговор за Борбу Миодраг Радоњић.

Какве утиске носите након светске преми­јере “Јужног ветра 2: Убрза­ња” на фестивалу у Пули?

– Главни утисак ми је то што је овај наш филм, на неки на­ чин, постао регионални хит. Регионално је интересантан и занимљив публици. То је за мене најрадоснија ствар и највећи утисак. Предивно је да имаш прилику да пушташ и гледаш свој филм у једном таквом амбијенту, као што је Пулска арена. Грађевина стара хиљадама година која у себи носи поетичну и ма­гичну атмосферу, и то је оно што носи специфичност овог фестивала. У Пули је било заиста много посетилаца, а доказ за то је да су карте биле распродате чак седам дана раније. Управо је то оно што нама представља додатни под­стрек и нешто на шта стварно можемо да будемо поносни.

С обзиром на тема­тику филма “Јужни ветар” доста се говорило о утицају који може да има на омладину. Какав је ваш став по том питању?

– Пре свега, мислим да је дискусија на ту тему врло незахвална и, да кажем, чак помало и лицемерна зато што ми живимо у једном друштву, а не мислим на нашу земљу него генерално, у ком је сви­ма све дозвољено на неки на­чин. Један, у суштини, свет нихилизма, где се све толе­ рише, где је све прихватљиво и разумљиво и све може да се оправда. И онда је бесмислено коментарисати уопште какав утицај може да има једно уме­тничко дело, један културни садржај, као што је филм, серија или нека позоришна представа. Уместо да се ба­вимо другим питањима, која могу озбиљно да утичу на друштво, нарочито на младе, ми се бавимо једном маштом и играном формом која апсо­лутно није тема за то. Али ако већ причамо о томе, мислим да он може само, на неки на­чин, да одвоји младе људе од те теме и да их упозори како ти јунаци, односно антију­наци, пролазе веома лоше у одређеним тачкама тог пута и живота, који често и не траје превише дуго.

Када је неко тален­тован за цртање или певање, то се лако уочава. Како се открива таленат за глуму?

Таленат за глуму је веома неопипљива ствар за разли­ку од талента за цртање или певање, који су прилично практично видљиви. За глу­му постоји више елемената. Постоји бесконачно различи­тих глумаца на овом свету, са својим изразом и оригинално­шћу, и, самим тим, са својим неким даровима и талентом. Оно што може да буде нека заједничка тачка практично свим глумцима на свету и ге­нерално глуми, као уметнос­ти, јесте да је то нека потреба за пажњом. Међутим, не као оно дете које потребу за па­жњом изражава несташлу­ком већ мора да се споји још један елемент, односно када дете добије пажњу, важно је на који начин ће је искористи­ти. На пример, када су све очи упрте у дете, разлика је да ли ће нешто поломити или ће ипак изрецитовати песмицу. У том смислу то може да буде знак да неко да има неки дар за глуму. Али, опет, то се све развија годинама.

Положај глумаца у друштву некад и сад?

Много се променило, као што се поменило друштве­но уређење у ком живимо, па тако и сам положај глумаца. Опет кажем, не мислим на своју земљу, него на читав свет и социолошке прилике у читавом свету. Раније су глумци, оно што сам ја чуо од старијих колега, били госпо­да. Не само глумци него гене­рално људи који су се бавили културом имали су одређени статус интелектуалаца, има­ли су прилику да њихова реч има тежину. То не значи да ја сад пропагирам да глумац мора да буде поштован, не ради се о томе, него једноставно мора да постоји неки систем вредности. Не желим никога да увредим, али не може нека ријалити ­звезда да има већи простор за јавну реч од некога ко је образован, не мора чак ни да буде глумац, може да буде доктор, психолог или професор. Значи, тај систем вредности је поремећен. Ра­није то није било тако, то је чињеница. Ја знам како су глумци били једноставно по­сматрани, како је било значај­но шта ће неки глумац да каже на одређену тему, која се тиче свих нас. Сада то није тако, са­да је ово све један потрошан материјал. У суштини, трајеш јако кратко, много краће него раније. То је узрочно­после­дично због количине садр­жаја који се нуде публици. Ти можеш да будеш у неком фокусу јавности и, генерално, занимљив публици неко кра­ће време, док се емитује твоја серија или филм, после тога падаш у заборав зато што иду неки други филмови и серије, што је нормално. То је било тако и раније, али некако се тај статус уметника чувао, а са­да је то, да кажем, потрошно.

Постоје ли границе преко којих не бисте прешли због неке улоге?

­Постоје. То су границе не­ког мог етичког односа ка љу­дскости. Не у смислу ка некој религији или уверењу, него ка некој основној људскости. Што не значи да не бих играо неке јарке негативце, као што и јесам, играо сам терористу у “Балканској међи”, али је не­ како цео тај филм имао једну другу тему, нисмо се бавили глорификацијом монструма, него смо се бавили критиком тог рата.

Јесте ли имали узоре?

­ Има много наших великих глумаца. Не бих баш искористио реч узор, рекао бих пре пример. Узор је мало незахвално јер сваки глумац је, пре свега, човек за себе, не можеш ти да имаш узор у глумцу ако си ти другачији човек. Сваки глумац је ориги­налан на свој начин. Немам у том смислу узора, али се ди­вим читавој гарди од Бранка Плеше, Жигона, Љубе Тади­ћа, Вујисића, Бате Стојковића. Берчек ми је један од наших омиљених глумаца, мислим да је то један од оних који мо­же раме уз раме да стане са холивудским глумцима Ал Паћином, Дениром и да буде исто доминантан као они.

Да ли се слажете са тврдњом да је најла­кше глумити себе?

Не слажем се зато што је суштина да ти направиш јед­ну своју игру и глума је игра. Знате када кажу, идемо да играмо филм, представу. Зна­чи ми се играмо, а ако нема у тој игри страсти и ако та игра подразумева тебе приватно, он­ да шта то значи да се ти играш читав живот сам са собом. Што мислим да није случај, него је потребно да тебе заи­ нтересује, у овом случају, уло­га, па онда ту постоје правила те игре, у чијим оквирима се играш и правиш једну слику коју људи желе да гледају, да гледају како се ти играш.

Имате ли неку поруку за младе глумце?

Имам. Мислим да треба да се концетришу на оно што их занима суштински, који про­блем их занима, да га трети­рају као глумци. Да ли је то неки текст који су нашли, да ли су сами нешто написали што их интересује, да ли је то нека улога која им се понуди, да се не либе тога да одбију односно врате улогу, зато што то не подразумева ароганци­ју, то подразумева искреност. Треба да буду искрени према себи, да се, на неки начин, у комуникацији са самим со­ бом одреде шта желе и у том смислу никада неће имати ни границе. Не постоји неко ко ће вама дати прилику, ви можете сами себи апсолутно прилике да градите и остварујете.

аутор: Тамара Јоргић

ФОТО: АЛЕКСАНДАР НАЛБАНТЈАН