Како је Србија читаву деценију заборавила на свог војводу

РАДОМИР ПУТНИК (1847-1917), ЧУВЕНИ КОМАНДАНТ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

У Ници је преминуо, не дочекавши тријумфални повратак српске војске у ослобођену отаџбину. Пошто се народ побунио, власт је пренела његове посмртне остатке у Београд

Тек сад схватам ко­ лико је необичан и уман био тај старац бледог лица, уо­квиреног проседом густом брадом, подрезаном у шиљак, који је своју болесни­чку постељу претворио у биро у ком је неуморно радио дан и ноћ, речи су доктора Арчибал­да Рајса, које је 1915. записао о Радомиру Путнику.

Многи пак још не схватају ко­лико је велики био војвода Ра­домир Путник, човек који је 55 година носио униформу и бу­квално читав живот посветио војсци и Србији.

Учесник у чак шест ратова, одликован са 17 домаћих и осам страних одликовања, најмлађи питомац у исто­рији Војне академије, први српски војвода поделио је на крају судбину већине својих сабораца ­ заборав.

Ова прича је можда више за рубрику веровали или не, али, када боље размислим, читава наша историја је управо таква, невероватна.

ПОСЛЕДЊА НАРЕДБА

Војвода Радомир Путник је вео­ма болестан ушао у Први свет­ скират. Објава рата га је затекла у аустријског бањи Глајхенберг. Он је кренуо 25. јула 1914. преко Будимпеште за Београд, а онда су га на железничкој станици у Будимпешти заробили. Ипак, већ сутрадан су га пустили да настави ка Србији. Непријатељ је касније објаснио овај поступак – сматрали су да је боље за њих да српску војску води болестан старац него неко од млађих гене­ рала. Војвода Путник је уверио непријатеља у супротно. Одлу­чно и тактички супериорно је командовао српском војском.

У Призрену 25. новембра 1915, испоставиће се, издао је послед­њу наредбу о повлачењу српске војске преко Албаније. И сам полази с војском и народом, али због болести није могао да се креће, па је за њега направљена импровизована носиљка у обли­ку војничке стражаре, коју су но­сила четири војника.

На Крфу се његово стање ста­билизовало, деловало је да опора­вак иде добрим током. Ипак, во­јвода Путник се жали породици да га нико од колега не обилази, што му је било посебно чудно. А онда фебруара 1916. постаје много јасније. Благајник Врхов­не команде му доставља две пла­те и од њега Путник сазнаје да је смењен, да више није начелник Врховне команде.

Касније ће истицати да му је то најтеже пало од свега што је пре­живео током каријере.

И не само војвода Путник, сме­њен је био комплетан официрски кор који је био око њега у Врхов­ној команди, што је за многе ин­дикатор покушаја не само да се смени и пензионише војвода Пут­ ник већ да се велики део одговор­ности за штету која је начињена повлачењем преко Албаније ста­ви на терет управо њему. Британски публициста Сетон Вотсон је августа 1918. за лист Њу Јуроп (Неw Еуропе) написао те­кст у ком истиче управо то да је идеја била да се велики део одговорности пребаци на остарелог војводу и да се том сменом он означи као једини кривац. Када је лист стигао септембра 1918. и на Крф, уследио је одмах одговор Стојана Протића који је оштро демантовао наводе, а касније је навео и да је за смену Путника велики уплив имала организа­ција Уједињење или смрт.

Са Крфа војвода Путникје, пре­ма препоруци лекара, премештен у Ницу. Француски лекари су му препоручили бањско лечење, због чега је од Николе Пашића затражио зајам од 20.000 франака јер је био без новца. Док је чекао одговор, изненада је преминуо. Није војводи Путнику било су­ђено да доживи тријумфални по­вратак српске војске у отаџбину.

ДУГ ПУТ ДО ОТАЏБИНЕ

Захваљујући француској др­жави и властима града, оба­вљен је погреб, као што доли­кује тако великом војсковођи. Ковчег није положен у земљу, већ је привремено постављен у капелу на руском гробљу да би се, када за то дође време, по­смртни остаци лакше пренели у Србију.

Међутим, када се завршио рат и стекли услови да се по­ смртни остаци војводе пренесу у Србију, нико од надлежних служби није реаговао. Читава деценија ће проћи док ковчег с посмртним остацима војводе Радомира Путника не стигну у отаџбину.

Српски народ изражавао је негодовање због немарног од­носа према славном војсковођи, а посебно након телеграма који је 1952. објавила Политика.

­Јуче сам, враћајући се у отаџбину, стигао у Ницу. Како остајем овде неколико дана, пошао сам данас да обиђем Ницу и да видим има ли још траго­ва из оних ратних дана када је Ница дала уточиште многима од наших. Тако сам посетио и цркву у којој је привремено био смештен ковчег са мртвим телом нашег генералисимуса Путника до преноса у отаџби­ну. Запрепастио сам се када сам, улазећи у цркву, опазио у прозору онај исти ковчег који сам пре седам и по година овде са поштовањем гледао. Вели­ки вођа наше војске још лежи у црквеном прозору и отаџбина још не може да се сети свог ве­ликог сина ком толико много дугује ­ исписао је један чита­лац Политике.

На београдску железничкустаницу 6. новембра 1926. ко­начно ће стићи посмртни оста­ци војводе Путника. Сутрадан, цео Београд и много људи из унутрашњости, али и тадашња политичка елита, испратили су војводу до Новог гробља на ве­чни починак.

аутор: Милан Богојевић

фото: Архива