Kо не зна за страх, ТАЈ ИДЕ НАПРЕД!

ЖИВОЈИН МИШИЋ (1855-1921), ЛЕГЕНДАРНИ СРПСКИ  ВОЈСКОВОЂА

Како у рату тако и у животу, у свим победама и поразима, чувени војвода остао је свој

На око стотинак километара од Београда налази се село Струганик, родно место Живојина Мишића, легендар­ ног српског војсковође. Ово је идеално место за породични излет, посебно за оне који же­ле да споје путовање преле­пом природом и науче нешто о историји.

Kажу да данас у Струганику има 14 кућа Мишића, а док шетам по дворишту са спо­знајом да ходам истом земљом којом и Живојин Мишић, при­сећам се делова из његових мемоара и покушавам да за­мислим како је изгледао жи­вот у кући коју гледам пре више од 150 година.

РОЂЕН НА ЛИВАДИ

У мемоарима “Моје успоме­не” Живојин Мишић пише: “Чим отпочне мужа стоке, домаћица којој је рад да бу­де планика сели се у колибу. Она с чобанима музе стоку, справља сир и кајмак… Године 1855. моја мајка је била пла­ника и отуда моје рођење у ливади ­ близу колибе.” Живојин је био 13. дете Ра­дована и Анђелије Мишић, његова породица се бавила пољопривредом и сточар­ством, као, уосталом, сви из Струганика.

Објашњавам сину да је у ње­говим годинама славни војво­да чувао козе и водио волове и да је то био врло тежак по­сао за дете његових година. Знао би касније војвода, пола у шали, а пола у збиљи, да ка­же како су му највеће муке у животу биле када је као дечак чувао козе: “Kо није чувао ко­зе, тај не може ни замислити шта су то јади и невоље.” Стојимо тако пред кућом из које се мали Живојин са десет година отиснуо у свет, прво у Рибницу, па у Kрагујевац и Београд, а онда у историју, где ће заувек остати.

Учествовао је у шест рато­ва, које је Србија водила, од Првог српско­-турског рата до Првог светског рата.

Kако у рату тако и у животу Живојин Мишић је у свим победама и поразима остао свој. Доследан својим уверењима и својим убеђењима.

НАЈБОЉЕ ЗА ОВУ ЗЕМЉУ

Због свог уверења успео је да оствари једну од највећих српских победа у Kолубарској бици. Помогло му је, многи кажу, познавање терена, али, првенствено, познавање срп­ског народа. Знао је да војску треба сабрати, одморити и нахранити. Он је за најкраће време од једне деморалисане војничке масе поново обно­вио чврсте борбене јединице, способне за највеће подвиге. Међутим, изгледа да је најте­же било убедити надређене у оправданост Мишићевих по­теза. Пре издавања команде за повлачење српске војске Мишић се више од два сата расправљао телефоном са начелником штаба Врховне команде Војводом Путником. У једном тренутку је Ми­ шић нешто опсовао (историја не памти детаље) а затим ре­као: “Нећу у овом часу никога да слушам када радим посао за који сносим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при томе. Дајте ко­манду коме хоћете, али докле ја командујем армијом, има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу.”

И испало је најбоље! Српска војска је успела да из повла­чења крене у силовит напад и протера Аустроугаре назад на њихову територију.

Након ратова војвода Живо­јин Мишић, иако болестан, прихватио се дужности на­челника Генералштаба ново­ формиране државе и војске. Остаће упамћена његова до­следност и антологијске ра­справе са регентом Алексан­ дром. Нажалост, пласираће се и лажи, много лажи. Једна од највећих јесте она да је са­ветовао регента Александра да не треба да се уједињује са Хрватима, називајући их “фукаром”.

Никада ово није изрекао велики српски војвода. Први пут је лаж пласирана крајем тридесетих година прошлог века, када је тињао сукоб на релацији Београда и Загре­ба. А тада међу живима нису били ни Живојин Мишић ни Александар Kарађорђевић. Други пут је објављена ова лаж почетком деведесетих го­дина, у праскозорје распада СФР Југославије, опет у циљу распршивања мржње на ре­лацији Београд ­Загреб. Оба пута је злоупотребљено име Живојина Мишића.

Но, да се вратимо у сада­шњост. Kолико данас знамо о војводи Живојину Мишићу? Да ли знамо више од његове реченице: “Живот је вечита борба. Kо сме, тај може. Kо не зна за страх, тај иде на­пред!” Питам Миодрага Мишића, бившег кустоса и домаћина меморијалне куће у Струга­нику, долазе ли официри, а посебно питомци Војне ака­демије у обилазак родне ку­ће Живојина Мишића, а он кратко одговара: “Не долазе. Долазе само војници из Ва­љева и генерали када су неке свечаности у питању.”

Зато, драги пријатељи, који поштујете традицију и исто­рију, за почетак будите у кући кустоси својој деци. Изгледа да је то једини начин да не забора­вимо праве вредности, ко смо и шта смо. У супротном, забора­вом нестаћемо и ми сами.

аутор МИЛАН БОГОЈЕВИЋ

ФОТО: АРХИВ ВОЈНОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ