Комади који нуде лепоту и чисту енергију

Две деценије Београдског фестивала игре

Све представе овогодишњег фестивала су савршене, само је питање сензибилитета и онога што највише разумемо или волимо

Јубиларно 20. издање Бео­градског фестивала игре биће одржано од 8. марта до 13. априла у Београду и Новом Саду под слога­ном “Заједно ми славимо игру”. Од његовог оснивања до данас домаћој публици представљено је скоро 500 кореографских ра­дова, а овогодишње издање до­носи мноштво нових, али и нама већ познатих, извођача. Оснивач фестивала и балерина Аја Јунг у разговору за Борбу открива нам детаље о програму и јединстве­ним уметницима који ће обогати­ти овогодишњи репертоар.

Који је концепт овогоди­шњег фестивала?

– Концепт је једноставан. Вр­хунски програм треба да заокру­жи две деценије једног великог и важног фестивала. Одлучили смо да публици понудимо за­нимљиво путовање кроз нај­различитије рукописе савре­мених кореографа, с циљем да одабрани радови донесу радост. Живимо у тешким временима, где су добре вести постале пра­ва реткост, бринемо непрекидно и зато представе имају задатак да понуде лепоту и чисту енергију, бар онолико колико траје фестивал. Слоган који смо одабрали укључује једну нову генерацију играча која је рођена током про­теклих 20 година. Они су носиоци наше кампање и заједно с њима ми славимо игру.

Пре почетка главног про­грама, од 8. до 12. марта, публика ће имати прилику да присуствује првој ВР предста­ви на нашим просторима ­ “Па­риском балу” Бланке Ли. Шта можемо да очекујемо од овако несвакидашње продукције?

– Бланка Ли је уметница коју познајемо. Њена трупа је већ гос­товала на Београдском фестива­лу игре, а њеном специфичном стилу дивили смо се и у филмо­вима Педра Алмодовара, за кога већ деценијама осмишљава по­крет. А онда је, као гром из ведра неба, одјекнула вест да је њена продукција “Париски бал” на Филмском фестивалу у Венеци­ји завредела Златног лава за нај­боље ВР искуство! Међу првима сам јој честитала и позвала ову необичну продукцију у Београд. И ево нас, у биоскопу Балкан, с њеним делом које успешно ком­бинује моду, филм, архитектуру, дизајн, игру, нове технологије… Костиме је осмислила модна кућа “Шанел”, музику је компоновао Тео Гутјерез, а у овај футуристи­чки модул може ући само 10 гле­далаца истовремено. Кроз балске дворане Париза њих ће водити пе­торо играча… Овом представом правимо један смео заокрет у бу­дућност, градећи мост ка сасвим младој публици.

Компанија Интроданс, с три светска кореографа, отвара фестивал. О чему је реч?

– Публика која воли класичну музику и Баха не би требало да пропусти ово вече. Тројица кореографа, Сиди Ларби Шеркауји, Андонис Фонијадакис и Мануел Вињул, креирали су непоновљи­ве комаде на музику Баха, с јед­ним циљем: да сваки тон буде одигран! Коришћење познатих музичких партитура никада није једноставно и представља велики ризик, зато је важно видети како се мајстори покрета односе пре­ма композицији и какво ново и величанство читање може да се добије. Наравно, играчи ове трупе су истинске звезде, које умеју да изнесу и додатно уздиг­ну сложен материјал.

Другу годину заредом гр­чки кореограф и редитељ Еурипид Ласкаридис гостује на Београдском фестивалу игре. Шта можете да нам откријете о делу “Еленит”?

– “Еленит” је био фабрика грађевинског материјала у Грч­кој. “Економски тигар”, како се то код нас популарно каже, који је нестао у вртлогу велике афере. Као и све балканске афере, и ово је био случај препун баналности који је дуго потресао грчку јав­ност. Еурипид Ласкаридис је један од ретких стваралаца који развија позориште визија, етерични теа­тар, који попут снова истражује стварност, деформишући је и преувеличавајући под лупом по­зорнице. Његов“Еленит” је путо­вање кроз непознати пејзаж, де­вастиран и разрушен, али у исто време неодољиво фасцинантан. У питању је бриљантани, донекле, духовит покушај разумевања нашег монструозног света.

За неког ко први пут одлу­чи да дође на фестивал која би била ваша препорука?

– Све су представе савршене, само је питање сензибилитета и онога што највише разумемо или волимо. Ако је то музика, онда Орли Портал, Хофеш Шехтер или Израел Галван са својим оркестрима на сцени… ако је мода онда Бланка Ли, ако су визуелне уметности, онда је то Бале ди нор (Ballet du Nord) и чудесна Франсоаз Петровић, која својим сликама уноси једну нову димензију… С представом “У ти­шини ноћи”, коју изводе балетске звезде Лусија Лакара и Метју Голдинг, никада не можете погре­шити. Тај је комад као мала црна хаљина. Са сасвим друге уметничке планете стиже Галактик ансамбл из Париза. Он доноси циркуску представу “Оптракен”, у којој наступају искључиво му­шки играчи, акробате од чијих бравура застаје дах… Изузетно ми је занимљива и представа “Прато” младог италијанског ко­реографа Јакопа Јене, који својим комадом говори о историји савре­мене игре…

Да ли постоји нека тру­па коју бисте волели да угостите на фестивалу, а досад нисте имали прилике?

– Изгубили смо многе важне трупе и продукције нестанком Сава центра. Београд нема позо­ришну сцену за уметничку игру и озбиљнија гостовања. Наша публика путује у Нови Сад да би гледала Холандски театар игре, Балет џез Монтреал, радове Ди­митриса Папајоануа, Акрама Кана…

Током две деценије пос­тојања Београдског фе­стивала игре сусрели сте се с многим изазовима. Шта сте научили и да ли бисте нешто променили?

– Све је било добро ако се изу­зму мој инат и сулуда везаност за Београд. С годинама поста­јемо паметнији и схватамо да смо неко своје време и енергију могли другачије да усмеримо. Не кајем се јер резултати дефини­тивно постоје иако се успех не прашта у Србији.

Како видите развој фе­стивала у наредним го­динама?

– Не размишљам о наредним годинама. Битно је да останемо довољно вредни, маштовити и да нас сналажљивост не напу­сти. Да смо дуго планирали, вероватно никада не бисмо ни ушли у ову сулуду авантуру. Потребно је много страсти и упорности које у разумним и озбиљним плановима скоро никада не можете пронаћи. Наше идеје крећу из срца, зато су блиске уметницима и публици.