Scroll Top

Лепота настаје у оку уметника

lepota-nastaje-u-oku-umetnika
Сличне теме

Станко Костић, ликовни уметник фотографије

Шаренолики свет мога детињства, потиснут савременим начином живота, просто је вапио да буде забележен

,,Морава“

Током четири деценије бављења фотографијом, уметник Станко Костић (Пожаревац, 1964) приредио је више од 100 ауторских изложби у земљи и иностранству, а за свој рад добио је бројна признања за промоцију културе и традиције нашег народа. Његове фотографије приказују богатство народних ношњи, сеоске и црквене архитектуре, старих заната и обичаја и представљају драгоцену визуелну архиву која чува и промовише наше културне вредности.

Добитник је два престижна државна признања – Награде за уметност Вукове задужбине и Вукове награде Културно-просветне заједнице Србије за допринос науци, уметности и култури Србије – као и Грамате Браничевске епархије за представљање црквене уметности, три годишње награде УЛУПУДУС, награде на тему живота села ЖИСЕЛ, награда на међународним салонима и многих других.

Како је започела ваша страст према фотографији?

– Љубав према фотографији наследио сам од свог наставника физике Боривоја Јовановића Физе. Кад смо у седмом разреду почели да изучавамо оптику, као грану физике, предложио нам је да се упишемо у фото-клуб, који је основао, где ћемо моћи да се упознамо с принципима деловања светлости на фото-емулзију. Тако сам почео да, кроз теорију, изучавам историју фотографије, а школским апаратом правим прве светлописне записе на црнобелом филму, које сам развијао, и на фото-папиру добијао фотографије.

,,Трудовачка река- Суза Чемернице“

Опчињен импресијама чаролије настајања записа у мрачној комори, настала је заљубљеност и љубав према тој вештини, која ме прати кроз цео живот. Развијање филмова, осветљавање фото-папира и добијање фотографије у мрачној комори уступило је место садашњим дигиталним процесима с компјутерским програмима. Први апарат, смену 8, добио сам од мајке и оца за одличан успех на крају седмог разреда. Други поклон био је штап за пецање. Тако почиње моје дружење с рекама и природом, чије лепоте бележим на фотографијама.

Како изгледа ваш креативни процес приликом стварања фотографија које приказују културну и историјску баштину Србије?

– Дедина и бабина приповедања, очева и мајчинска читања књига, касније и моја читања, створиле су знатижељу и интересовање за породичну и националну историју. Шаренолики свет мога детињства, потиснут савременим начином живота, просто је вапио да буде забележен. Одрастајући уз две реке, боравећи у природи, читајући путописе људи који су пролазили нашом земљом, стварао сам у свести слике живота. И данас скитам и сликам пределе и људе на терену, покушавајући да нађем сличне сцене, настале импресијама из тих сазнања које оживљавам на фотографијама.

Запливао сам малим рекама, пратећи њихов ток и ушћа, дошао сам до океана података које треба класификовати и сместити у фолдере сећања. Изложбе, књиге и каталоге које сам и које ћу урадити чиниће део визуелног сведочанства културе нашег народа.

,,Мирис хлеба испод сача“

Много сте радили на промоцији народних ношњи, заната и обичаја. Шта вас је привукло овим аспектима српске културе?

– Људи, ношње и обичаји чине културу народа. Све их можемо сврстати у реч фолклор. Кроз њих, игру, песму, језик, ми чувамо наш идентитет, зато су ми привукли пажњу ови мотиви. Ту треба да додамо и архитектуру, односно кућу као изливену душу народног градитеља. Све то забележено је на мојим изложбама ,,Народни неимари Србије“, ,,Цркве брвнаре – чувари традиције“ и ,,Стари занати у долини Млаве“. Том визуелизацијом сачувао сам амбијенте, алате и ликове занатлија чије су вештине прављења производа претеча индустријске револуције и западно-европске цивилизације.

,,Руке“

Једна од ваших најпознатијих изложби је и она посвећена лепотама пећина источне Србије?

– То је једна од седам изложби одржаних у Галерији науке и технике САНУ. Радио сам на њој више година, као и на свакој. Хтео сам да покажем лепоту творчевог стварања водом и каменом. Неке од тих пећина су доступне за јавност, а неке не. Зооморфне, флоралне, човеколике, божанске импресионистичке представе стваране милионима година у тиховању и украси које сам затекао у подземном свету, једноставно сам морао да изнесем на светлост и прикажем посетиоцима.

,,Сарач Ика“

Излагали сте и у иностранству. Како се осећате када видите да ваш рад прелази границе и допире до међународне публике?

– Задовољство сваког уметника или ствараоца је да се његов рад види. Излагао сам у Палати савета Европе у Стразбуру, галеријама у градовима Пољске, у нашој амбасади у Варшави… На тим изложбама упознавао сам и друге народе с нашом културом. У Румунији сам урадио изложбу о српским црквама из које је настала монографија ,,Степске цркве и светиње на тлу Румуније“. Неколико година после мог снимања изгорео је иконостас цркве у Чакову, родном месту Доситеја Обрадовића. Једини извор за обнову биле су те снимљене фотографије. Доживео сам да мој фото-запис постане једини документ по ком ће се реконструисати иконостас.

,,Конак“

Реците нам нешто о својим легатима у Завичајном музеју у Петровцу на Млави и Радио Београду? Шта ови легати представљају за вас?

– Легат у завичајном музеју мог града (основну и средњу школу завршио је у Петровцу, прим. нов.) и легат ,,Моја Србија“ у Радио Београду представљају велика признања мом раду и потврде да он није узалудан. Овај други је стално доступан, те тако наше и стране госте ове медијске куће усмерава на културу и традицију Србије. То је и задатак уметника – да кроз уметничко дело кореспондира са широком публиком и едукативно делује на посматрача, без обзира на његово време, веру и образовање. Тако уметничко дело постаје и ванвременско. Зато је фотографија чаролија. Лепота настаје у оку уметника, даром и вештином ствара се у садашњости, инспирисана прошлошћу, а обраћа се будућности.

,,Мирис хлеба испод сача“

Кад смо код будућности, на чему радите?

– После најновије изложбе ,,Цркве-брвнаре Србије“, која тренутно гостује по музејима Републике Српске, отпочео сам рад на снимању цркава-брвнара преко Дрине. Тим подухватом заокружићу умеће мајстора-градитеља из Осата, које је ангажовао Милош Обреновић у обновљеној Србији. Указао сам на те објекте са жељом да постану део Унескове листе културне баштине. Радим и на великој монографији о Србији, која ће, кроз фотографије и текстове о Србији и српским духовним просторима из окружења, проговорити о култури Срба и њеном доприносу европској култури. То је огроман посао и неће моћи да се реализује без подршке државе.


Срећа лежи у малим стварима

,,Ђурђевдан на Млави“

Морам напоменути да је уметник, према мом мишљењу и искуству, усамљени стваралац. Он има идеју и дар од бога. Ствара по сопственом нахођењу. Обично иде испред времена и тешко је разумљив људима који су окренути материјалним вредностима. Све моје изложбе настале су великим одрицањем и подршком породице.

Супруга и ја подизали смо ћерке на точковима теренских возила, путујући домовином. Њима смо таквим васпитањем усадили љубав према отечеству. Сада су запослене, са завршеним факултетима, добрим мужевима и својом децом, којој ће, надам се, пренети предачку љубав. Како каже једна мисао: ,,Циљ сваког детета је да одрасте, а срећа сваког одраслог да сачува дете у себи.“ Срећа лежи у малим стварима.


Фото: Станко Костић

Додај коментар: