Људи су гладни љубави и мира

НЕБОЈША МИЛОВАНОВИЋ, ФИЛМСКИ, ПОЗОРИШНИ И ТЕЛЕВИЗИЈСКИ ГЛУМАЦ

Друштво жуди за миром који проистиче из задовољства малим стварима, а које су, заправо, велике. Све супротно од непрестане јурњаве за великим стварима, цифрама, показивању и доказивању

Небојша Миловановић, познати српски глумац из Ваљева, у току дуге и богате каријере остварио се у низу успешних филмских остварења и позоришних представа. Широј јавности постао је препознатљив улогом симпатичног младића Пикија у култном домаћем филму “Лајање на звезде”, као и по филмовима “Буре барута”, “Кордон”, “Медени месец”… Оно што је посебно занимљиво јесте да је Миловановић глуму на Факултету драмских уметности 1999, у класи Владимира Јевтовића, уписао из другог пута, док је у међувремену студирао ветерину. Након дипломирања је постао стални члан Југословенског драмског позоришта, а неке од представа у којима је остварио запажене улоге су “Уображени болесник”, “Сумњиво лице”, “Швабица” и”Млетачки трговац”. Поред ЈДП, повремено је наступао и у Атељеу 212, а осим глуме, бави се и стендапом и поезијом. Однедавно ради и као професор на Академији уметности.

Његов стендап инспирисан је личним животом и изводи се под необичним називом “Stand Down”, где комбинује поезију домаћих песника са личним искуствима и претвара их у мелодраму. Последњих година телевизијска публика имала је прилику да га прати у бројним популарним серијама, као што су “Војна академија”, “Тајне винове лозе”, али и двема тренутно најактуелнијим серијама, које представљају нешто сасвим ново и другачије од свега што је до сада снимљено код нас,

“Црна свадба”, у којој тумачи лик Игора Благојевића, и у савременој драми “Азбука нашег живота”, у којој игра Рељу.

Имамо прилику да вас пратимо у новој серији “Азбука нашег живота”, чији је слоган “Када глад постане неутољива”. Чега је друштво у Србији данас гладно?

Први одговор који се намеће је да су људи гладни љубави. Поред тог општег места које је истинито, као и свако опште место, људи су гладни мира који проистиче из задовољства малим стварима, а које су, заправо, велике. Све супротно од непрестане јурњаве за великим стварима, цифрама, показивању и доказивању.

“Лајање на звезде” обележило је 1. јануара 24 године од премијере. Да ли сте у то време могли да претпоставите да ћете улогом Пикија учествовати у једном од најкултнијих и најгледанијих филмова домаће кинематографије?

Нисам могао да претпоставим ни ја, а ни велика већина тада младих глумаца. Много ствари о којима се тада, избором текста и поделе, размишљало нама није било ни битно, а ни познато. Ми смо само искрено били у тим ванвременским ситуацијама и односима матураната и њихових професора и уживали у тренутку настајања филма, као и у присуству великих глумаца.

Чини се да сте постепеним сазревањем у животу сазревали и као глумац, па сте тако тумачили и све комплексније улоге. Постоји ли улога од које зазирете или бисте је одбили?

– Није то баш либералан процес. Било је комплексних улога и на самом почетку и управо су оне допринеле да неке које нису имале потенцијал и одбијам.

Која улога вам је била највећи изазов, а за коју сте се најдуже спремали?

Највећи изазов ми је била улога у филму “Оптимисти” Горана Паскаљевића јер је у питању тешко оболели младић који се суочава с блиском смрћу, а највише сам се спремао за главну улогу у филму “Медени месец”, такође Горана Паскаљевића, јер сам учио да свирам виолончело без претходног музичког образовања.

Поред глуме, радите и као професор на Академији уметности. Како сте се одлучили на тај корак и шта вам педагошки рад доноси?

– Само сам реаговао на позив колега и декана Академије уметности, као и на предлог да водим класу са редитељком Јаном Маричић. Педагошки рад доноси радост преношења знања, као и обнављање сопствене енергије у сусрету са младим људима, који се спремају за професионално бављење глумом.

аутор ИВАНА ЗОРКИЋ

ФОТО: CONTRAST STUDIOS