Међусобно поверењe нам је на концу

НИКОЛА РАДОСАВЉЕВИЋ, ГРАФИЧАР И ЈЕДАН ОД НАЈМЛАЂИХ ДОКТОРА УМЕТНОСТИ

Престали смо да сарађујемо као заједница, окрећемо се једни против других без обзира на контекст из ког долазимо. Мислимо да неко други треба да нам помогне, а ми немамо никог другог до једни друге, поручује млади уметник

Усвојио сам чињеницу да је 21. век донео један прелепи талас са собом, а то су уметничке индвидуалности и заиста сам срећан што живим и радим у времену када не постоје школе, правци и групе, бар не у оном институционалном смислу, у ком их познајемо од ренесансе, наводи Никола Радосављевић, најмлађи доктор уметности Факултета примењених уметности и дизајна у Београду.

Добитник је више од 20 награда и признања, аутор 35 самосталних изложби и учесник више од 150 колективних изложби, како у земљи тако и иностранству. Активан је члан УЛУС, УЛУПУДС и УВУУ. Бави се графиком, цртежом и књигом уметника.

Како сте се определили за уметност уопште, а потом за графику?

– Знао сам да ме одувек привлачи некакав креативни и стваралачки рад, али је доста дуго постојала велика сумња да ли је то уметност уопште. Долазим из породице која је у потпуности радничка, тако да није било начина да се уметност као посао “наследи” нити титула радника у култури пренесе с родитеља на дете. Верујем да је управо то била иницијална каписла да се заправо определим за ову крајње комплексну и готово неодрживу професију. За разлику од свих осталих визуелних дисциплина, графика захтева одређену строгоћу и чистину у изразу којим се уметници користе. Као медиј не дозвољава украшавање, варијације, визуелне лажи и не постоји начин да прикријете незнање.

Да ли имате учитеље и узоре?

– Уметничке узоре не, одувек сам се, уистину, дивио људима који их имају, али некако сам још у раној фази превазишао посматрање туђих радова и поређење са својим. Моји главни учитељи били су моји родитељи и, уз велику захвалност својим универзитетским професорима, који су ме учили да разликујем четку од оловке.

Који су ваши идеали?

– Волим да верујем да живим онај живот о коме говорим у своме раду, а то је некаква хетерогена смеса идеала попут тежње за правдом, апсолутним једнакостима, људском слободом и безбедношћу. Живимо у времену које је још пре пандемије ограничило кретања, веровања, учења и мишљења сваког слободног човека. Време нам је сведено на избор између понуђених избора у животу.

Да могу да говоре, шта би нам поручила ваша дела?

– Да смо у великом проблему. Престали смо да сарађујемо као заједница, народ је изгубио осећај за припадност и међусобно поверење нам је на концу. Окрећемо се једни против других без обзира на контекст из ког долазимо, и ово је проблематично јер је несвесно, а свакодневно се у целини урушавамо као нација. Мислимо да неко други треба да нам помогне, а ми немамо  никог другог до једни друге.

Какву реакцију желите да пробудите код посматрача?

Желим да се освесте неке велике и важне животне истине, да се призна да није срамота бити радник или радница, да је капитализам тај који је термин “рад” ставио у неко погрдно значење, што је незамисливо и поражавајуће. Знање не сме бити капитализовано нити приватизовано, знање ове државе мора бити доступно свима, култура коју стварамо сада и ов де треба да припада народу за који је створена и да врши свој удео у еманципацији грађана на актуелне и реалне животе које сви водимо.

Какав је положај уметника данас, да ли као друштво препознајемо основне културне вредности и важност уметничких дела?

– То зависи од врсте уметника, спремности човека да говори истину, као и од идеологије која се заступа у моменту када се ово питање поставља. Оно што је тачно јесте да је читава ситуација са пандемијом на површину изнела системске проблеме са уметничком заједницом. Питање је времена када ће ниво угрожености у ком се налазимо ескалирати на максимум и какве промене ће бити донете. Такође, питање је какве су нам промене потребне. У Србији је однеговано неколико струја уметничких идеологија када су у питању заступања и вредновања уметничких права. Наравно, као и свуда, све те струје су опозитне. Веома мало нам помаже чињеница да смо из исте струке када нисмо сагласни ни око чега. Изнео бих једну од својих старих тврдњи, а то је да као аутори не можемо очекивати разумевање и вредновање ако не комуницирамо са светом, да нико од надлежних органа није у обавези да разуме оно што радимо ако сами то не образложимо и међусобно вреднујемо. Оно што су надлежни органи у обавези јесте да обезбеде простор, средства и време за уметнички рад, али на нама је да прихватимо рад као реалну уметничку потребу, а не пиједестал у уметности да би и даље о себи градили ту чувену слику “уметника који ради и ствара у свом атељеу”.

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ