Scroll Top

Вредно је борити се за човека

milos_sobajic
Сличне теме

МИЛОШ ШОБАЈИЋ, ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ СЛИКАРА И УМЕТНИКА САДАШЊИЦЕ

Свет је постао толико опасан и свиреп и изазива у мени велику жељу да му се супротставим, односно покушам да се изборим за истину и духовну слободу, које су постале највеће жртве нашег времена

Према наслову прошле књиге, рекло би се да Милош Шобајић више од пола века само слика и ћути. Али добро је познато да то није тако. Пред нама је нова књига, коју је један од највећих сликара и уметника садашњице назвао “Мојих девет живота”, такође објављена у издању “Вукотић медије”. На почетку разговора за Борбу Шо- бајић наводи шта га је то кроз све те животе водило:

– Велика жеђ за животом, пре свега, коју осећам у себи, као одговор на све замке на које наилазимо, исто као и на све лепе тренутке које нам пружа живот. Све то заједно чини мој живот и моју огромну радозналост да га откривам. И ништа не бих мењао у животима које сам прошао. Било је ту свега и свачега – и смрти и рођења и љубави и рата, али све је то део мене и припада само мени. Увек сам се, као Феникс, поново рађао и чинило ми се да је сваки од тих живота имао заокружен круг и као да сам после сваког од њих умро, па се поново рађао, правећи неку врсту нити која тече, као дугачка река.

Поуке Париза Мислим да је Париз захтевао од мене, као и од свих осталих уметника, да мислимо својим гла- вама и будемо аутентични јер, у супротном, сви бисмо пропали у сликарску провалију свих оних који су дошли у тај град и сагорели крила на превеликој светлости коју Париз одашиље, а коју нису издржали. Мали број сликара у том граду поседује аутентичност и то га и чини магичним јер су сви уметници хрлили у њега, надајући се да ће је баш у њему наћи – наводи наш чувени сликар.

И како Вам изгледа свету ком сада живите?

– Живим мој девети живот или ми се бар то тако чини. Могао бих направити другачију и једноставнију рачуницу и рећи да сам живео један дугачки живот до Маје и да с њом сада живим своје најновије искуство, које ме, први пут, чини срећним. Тако бих имао само два живота. Уједно, свет у којем живимо је постао толико опасан и свиреп и изазива у мени велику жељу да му се супротставим, односно покушам да се изборим за истину и духовну слободу, које су постале највеће жртве нашег времена.

Изложба у Комбанк дворани
Изложбом слика, скулптура и видео радова Милоша Шобајића званично је и обележено отварање Галерије Комбанк дворане. До 25. марта пред посетиоцима је седам монументалних слика насталих у последњих десетак година, али и слика која је обележила почетка париског стваралаштва сликара и три уметникове скулптуре које су излагане широм Европе. Наведена уметничка дела предстваљаће део трајне уметничке поставке Комбанк дворане, која ће на овај начин одати посебну пажњу и простор посветити нај већем сликару данашњице

А који од тих девет живота вам је најмилији?

– Мој живот сада могу да прочитам на мом остарелом длану, на којем су дубоко уцртане све линије које потврђују оно што ми се већ десило. Та шара коју ми је живот исписао потврђује да сам реализовао све оно што ми је судбина предочила. Од свих животних искустава свакако ми је најмилији овај последњи, у којем сада живим, јер не знам шта ће се следећег тренутка десити. То и јесте сва лепота и чар живљења.

Кад је фениксу било најтеже да се уздигне?

– Сигурно кад сам доживео смрт моје прве супруге Лотке. Нисам веровао да такав крај може да се деси, али живот прави опака и веома болна изненађења. Мислио сам тих дана да је и мени дошао крај, али се у мени пробудио тај страшни бунт против смрти и против краја, који ме је спасао. Тада сам разумео да ништа није вечно. Спознао сам и да сам као феникс, те да могу поново да узлетим и поред грозног искуства и судбине које сам носио у генима.

Апсурдновогсветског поретка НАТО-Арт је почетком седамдесетих, административним путем, створио тзв. концептуалну уметност, како је званично речено, невероватном изјавом: “Због мира и безбедности у свету!” Радило се о наметању свим расположивим средствима, финансијским, државним и војним, тзв. визуелне уметности, која може бити све и свашта и ништа и баш због такве амбивалентности, са јединим циљем, рушењем досадашње духовне вертикале јудео-хришћанске цивилизације. Ова чињеница ми је пре четири деценије постала откриће, а време ми је потврдило сву страхоту циља овакве акције, спроведене из канцеларије “дубоке државе”. Догађаји који су с временом уследили указују да је акција започета у насилном преображају ликовне уметности била претеча далеко већих апсурда. Од обавезног, концептуалног израза и деловања нових “артиста”, самозваних трансавангардиста, који су наметнути државним установама културе и музејима, затим, преко медијске лажи на свим нивоима, па све до великог злочина, бомбардовањем невиних и малих народа, апсурд је постао правило новог светског поретка, упозорава Шобајић..

Које би биле кључне речи у вашем одрастању и сазревању?

– Све што сам у животу урадио, претходно сам одсањао. Сан би сигурно била једна од тих важних речи. Љубав, истом мером, јер ме она одржала у животу. Маји сам дао сву своју љубав и та сила ме је уздигла и одржава ме у животу. Због љубави према Маји осећам се сасвим млад, независно од броја година које носим на леђима јер сваког јутра, кад отворим очи, Маја ме пита колико година јутрос имам, а ја одговарам онако како се осећам: “Седамнаест.”

Ако говоримо о преиспитивању, анализи минулих времена и људи, ко је био веће разочарење – Броз или Милошевић?

– Рекао бих да ме ни један ни други нису разочарали. Броз је урадио све што се од њега очекивало, односно да стави Србе у ћошак и прекине за пола века нашу духовну и државну нит. Направио нам је огромну штету, подржан у тој криминалној акцији, од свих, па чак и СССР. Логор Голи оток је Западу био сасвим прихватљив јер су у њему лежали Срби. Милошевић је био комунистичко чедо, који се нашло у тешком окружењу свих српских непријатеља онда кад је светом завладала само једна сила. Остао је сасвим усамљен пред нечувеном агресијом која се на нас сручила 1999. Он је најбољу мисију одиграо на су­ ђењу у Хагу, где је доказао сву лаж агресора и потврдио снагу српског народа, који се бори за опстанак.

Ви сте крајем деведесе­ тих поручили НАТО да ће се с ваших слика сливати крв невиних српских жртава, као упозорење о неопходности спасавања људских душа. Је­ смо ли данас ближи спасењу?

– Тешко је Србином бити. То је апсолутна истина. У далеко бољој ситуацији се данас на­ лазимо него у доба масовног бомбардовања, али безочност наших душмана не јењава. То је, рекло би се, једини начин на који они покушавају да функ­ ционишу када је у питању оп­станак нашег народа на овом простору. Од уцена и претњи до отворене војне агресије они неће престати с таквом праксом, све док буду могли да се на тај начин опходе према Србима. Апсурд је што они сматрају да је њихов интерес на Балкану важнији од нашег интереса у нашој кући. Да, сликао сам крв невиних, али, изгледа, нажалост, да ћу и у будућности бити провоциран сличним агресијама, па ћу пр­скати црвеном бојом по својим сликама и скулптурама. Ми смо сваким даном све ближи спасе­њу јер су они сваким даном све ближи крају своје апсолутне моћи и могућности некажњене тираније над нејаким и малим народима.

ШАРЕНИЛО НА БОСФОРУ Шта вас везује за Истанбул? – Истанбул је град укојем сам, као дечак, открио да постоји историја. Открио сам Ају Софију, музеј Топкапи, зидине Константинопоља и схватио да је пре мене постојао свет, уовом случају, магичан и величанствен. Постао сам тада свестан да сам само мали део у континуитету људске авантуре. Мислим да сам схватио да живим у једном од главних градова наше цивилизације и да могу да га додирнем и осетим сву његову силину и топлину. Постао сам од тада опчињен историјом. То шаренило града на Босфору, бука великог саобраћаја с прелепим аутомобилима с почетка педесетих година, уз заносне жене које су пролазиле поред мене, детета са запањеним очима, остављајући мирисе турских парфема за собом, све то ме је толико опчинило да сам до данас остао заслепљен тим минулим светом и он ми је остао извесна естетска мера. У Истанбулу сам упознао и Зука Џумхура, великуличност, који ми је био први учитељ цртања. То је био први и аутентични боем којег сам у животу срео.  

У  једном  поглављу књиге образлажете и зашто је тешко бити Србија.

­ Срби су пореметили геополи­ тичку ситуацију на Балкану кад су 1804. почели устанак против турског окупатора. Ми смо тим потезом изазвали велики гнев Запада, који је вековима имао мирну ситуацију на Дрини и водио трговину са Османлија­ма, не знајући за постојање Срба. Изненадном побуном против Турака, створила се, неочекива­но, сасвим погубна ситуација за Запад јер, у случају српске побе­де, постојала је логична могућ­ност да отворимо врата Русима и тако им омогућимо приступ то­плим морима, што је све до данас остала непромењена чињеница. Отуда сваки покушај стварања монолитне српске државе за тзв. међународну заједницу предста­ вља велику опасност. Али неза­ висно од тога колико се они јеже на помисао да на Балкану посто­ји јака држава српског народа, ми смо способни да је створимо и створићемо је уз поштовање свих околних народа.

Кажете да је глобали­ зам ушао у све сегменте друштва. Ко су нам господари?

– Стварни господари су они ко­ ји су власници новца. Они го­ сподаре свим становницима на Земљи и представљају изузетно мали број индивидуа. Неколико десетина таквих власника новца управља судбином целокупне популације од осам милијарди људи. Зато им је потребан гло­бализам, у којем би остварили своју апсолутну контролу и власт. Потребан им је нови тип човека, који не припада ни једној нацији, без порода и без образо­вања. Он треба да буде без рели­гије и без сопственог мишљења јер само такав може да задово­љи потребе свог господара. У циљу стварања таквог човека све је организовано за рушење наше духовне вертикале, коју смо стварали миленијумима у корист сасвим новог поретка, неопходног за стицање тотал­не контроле и власти.

РАТ ПРОТИВ РАЗУМА Каква нам је опомена коронавирус? – Коронавирус или, како бисмо га назвали, можда, бојни отров умотан у вирус сиде, очигледно постоји. Оно што не постоји, то је пандемија, која служи за изговор да би се спровела тотална власт и зависност од државе на свим нивоима. Мислим да су људи широм планете схватили да је на делу рат против свих нас и да нико неће бити поштеђен од претњи затим санкција до спровођења тоталне контроле групе болесних индивидуа над комплетном популацијом на Земљи. Ово што се дешава већ више од годину дана је необјављен рат човеку и његовом здравом разуму. Фаза опомене за човечанство је већ давно прошла. Данас смо у фази реализације, претњи. Човек је, пре свега, мислеће биће којем тешко можете да забраните да ствара. Рекох, да смо изградили нашу духовну вертикалу по којој имамо изграђене ставове о лепом и ружном, о естетици, о поштењу, о моралу… Кад неко покуша да вам разбије ту духовност и наметне административним путем и силом нешто што се коси с вашим основним начелима, морате да се браните. Морате да реагујете ако у себи осећате бар мало да сте човек.  

Ипак вредно је борити се… ­

Вредно је борити се за човека и његову слободу мишљења. Вред­но је борити се за право на инди­видуализам, односно слободну и индивидуалну креацију, која је основна карактеристика човекова, али у великој опасности да буде укинута због глобалисти­чких потреба господара новца. На хоризонту се увелико назире стварање новог друштва, које се припрема да осети стари шарм комунизма или неофашизма.

E. Б.

ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА

Додај коментар: