Модерна игра пружа више креативности

Македонски кореограф Игор Киров гост Београда

У класичном балету све је већ одавно постављено, док је савремена кореографија већи изазов, захтева велику имагинацију, помоћу које кореограф своје идеје претвара у јаву

Најистакнутији македонски плесач, кореограф и педагог Игор Киров школовао се у Македонској балетској школи у Скопљу и на Академији за игру у Ротердаму, а магистрирао је на Институту за уметничку игру у Београду.

Током каријере сарађивао је с бројним балетским компанијама из Македоније, Хрватске, Немачке, Француске, Шпаније, Русије, Италије, САД и Јужне Кореје, као и с реномираним кореографима попут Ицика Галилија, Тона Симонса, Јакопа Годанија, Охада Нахарина и Меи Хонг Лин.

Још као активни играч почео је да се бави кореографијом, креирајући за трупе у којима је плесао мање дуете и трија, да би 2006. на Међународном такмичењу у Нагоји био награђен као најнадаренији млади кореограф.

Од тада креира за бројне балетске куће и трупе широм света, међу којима је и Народно позориште у Београду.

Своју трупу The Kirov Dance Company основао је 2007, а са словеначком играчицом Мојцом Мајцен покренуо је Balkan Dance Project, с циљем да повеже младе, талентоване играче и кореографе из региона.

У разговору за Борбу открива нам више о својим актуелним пројектима, међу којима је и балетски триптих “Инфинитас”.

Реч је о три једночина балета, за који потписује кореографију уз Милоша Исаиловића из Србије и Машу Колар из Хрватске, на музику Станојла Рајичића, Енрика Јосифа и Петра Коњовића.

У оквиру обележавања 100 година балета Народног позоришта у Београду, изведена је премијера балетског триптиха “Инфинитас”. Реците нам нешто више о свом комаду “Поема”?

– “Поема” је моја прва представа за Балет Народног позоришта у Београду, а оригинално је постављена 1945. на кореографију Мира Сањина, за коју је музику написао Станојло Рајичић.

Она је први део триптиха “Инфинитас”, у којем смо Милош Исаиловић, Маша Колар и ја повезали прошлост с данашњицом и дали један нови изражај, нашу визију и креативност а, опет, задржали аутентичност оригинала.

“Поема” и њени стихови приказ су наших емоција, наших боја душе. “Поема”, као плес, пуна је спирала, вртлога, скокова и скупљених емоција плесача као непосредног одговора на музику, назнака прича које потичу из наше душе, прилика да се доживи веома посебна веза између музике и плеса, где покрет плесача видимо као музичку партитуру.

Ова поема је потрага за слободом душе која никад не престаје да сања.

У том тренутку сви постајемо мелодија, ритам и експресија у изражајно јаком Рајичићевом виолинском концерту.

Плесачи визуелизују енергију музике, а ја с њима показујем какав је осећај бити део ове партитуре, с могућим искушењем у виду страсти, љубави и мира.

Следио сам музику која је била моја инспирација, а црпео сам је и од плесача који су се мукотрпно давали за сваки нов кореографски изазов.

Да ли можете да нам опишете свој процес осмишљавања и развијања једног комада?

– Генерално је музика моја највећа инспирација и идеја иза онога што бих хтео да кажем.

Битно је, свакако, и коришћење сценографије. Након тога следи покрет који се мора адаптирати према играчима с којима радим и ускладити с концептом представе.

Да ли је захтевније осмислити кореографију за класичан или савремен балет?

– Свака кореографија има свој изазов.

Класичан балет је већ рађен вековима, све је одавно постављено, сваки корак, свака транзиција, сваки па-де-де (pas de deux) или па-де-труа ([as de trois).

Модерна, савремена кореографија је за мене већи изазов јер захтева велику имагинацију и креативност, где кореограф може искористити своје идеје и претворити их у јаву. Она даје више слободе за креацију.

Каријеру сте започели на сцени. Да ли постоје неке вештине које сте научили као играч, за које сматрате да вас чине бољим кореографом?

– Играо сам 18 сезона и променио 10 плесних компанија, а у свакој сам имао различите репертоаре и технике усавршавања плесног изражаја.

Трудио сам се да од сваког кореографа научим што могу више, применим то на себи и ставим у представу коју сам играо, али да за сваку репризу надоградим и савладам што више од онога што ми је представљало изазов.

Радио сам са разним кореографима, од оних који имају мало више класичне балетске технике преко плесног театра и концептуалне игре све до савремене и модерне. Све сам хтео да пробам и видим где се највише проналазим.

Да ли је теже савладати покрет или изнети емоцију?

– Пођеднако је захтевно изнети покрет и емоције.

Техника се учи цео живот, као играч мораш увек радити на усавршавању своје плесне технике, без обзира на врсту игре.

Емоција је зависна од карактера играча.

Понекад, када се, рецимо, ради о чистој апстракцији, потребно је да емоција буде усклађена с оним што та апстракција захтева.

Да ли постоји неки наступ који вам је остао посебно драг?

– Мој последњи наступ, као играча, једна ми је од најдражих представа које сам одиграо.

Имао сам срећу да завршим каријеру с комадом који сам играо једно 10 година и који је рађен за мене. У то време сам играо у Државном театру у Хановеру.

С ким бисте волели да сарађујете, а да до сада нисте имали прилике?

– Као играч, сарађивао сам с кореографима за које сам мислио да се с њима могу добро уклопити.

Имајући у виду да сам с 18 година почео да играм, с те тачке гледишта, испунио сам очекивања, а што се тиче кореографије, ту сам тек на средини каријере.

Радио сам доста тога до сада, а надам се да ће у будућности бити још боље.

Када се нађете у улози публике, коју врсту игре највише волите да гледате?

– Волим да гледам паметно урађене представе, где можеш да уживаш у покрету који је смислено повезан с идејом кореографије.

Какви су вам планови за будућност?

– Ускоро идем за Москву, где ћу у августу имати премијеру новог дуета с играчима Бољшој театра.

Након тога летим за Јереван, где постављам кореографију, па за Љубљану, где предајем на Академији за игру, па следи Балкан денс проџект у Београду, а децембар ми је резервисан за студенте академије у Македонији… Након Нове године следи нова премијера за узбекистански балет.

Фото: Stavrography