Ја сам верник, али сам и грешник

Ауторски текст Банета Бојовића АКА Банета Саншајна

Без обзира на то на ком смо нивоу вере, битно је да пребацимо своје мисли са ствари које су против нас и да их усредсредимо на огромну моћ која је на нашој страни

У наставку приче “Снага уверења” не бих правио неки дуги, специјални, увод, већ директно наставио даље.

Дакле, не може довољно да се нагласи да успешно живљење зависи од стицања самопоуздања, а то се најбоље постиже доследним и истрајним практиковањем вере.

Ова пракса ће нас у невероватној мери ослободити наших слабости и страхова, даће нам свест о нашим неистраженим резервама
и омогућиће ослобађање наших скривених способности.

Активираће дубље снаге наше личности.

Ја се искрено дивим свим људима који у сваком смислу сто посто верују у бога.

Мислим, и ја сам верник, ал’ сам, брате, и грешник.

Волео бих да достигнем тај ниво вере јер знам да би ми било много лакше.

Ово спомињем јер се у овој причи помиње безброј примера стицања самопоуздања у комбинацији с апсолутном вером у бога.

Они су озбиљно схватили библијску тврдњу “Господ је са мном, не бојим се” јер, у том случају, шта је једино потребно?

Па само наша сарадња.

Без обзира на ком смо нивоу вере, битно је да пребацимо своје мисли са ствари које су против нас и да их усредсредимо на огромну моћ која је на нашој страни.

Ако мислимо опсесивно о проблемима, они ће нарасти до огромних размера и поразити нас.

Изменимо размишљање у опседнутост самопоуздањем и нарашћемо већи од својих проблема.

Од безброј примера, одабрао сам један у ком се спомиње дечак који је имао проблема с муцањем.

У школи би му се ругали и провоцирали га на разне начине.

Врло добро је знао шта жели да каже, али су му се речи нагомилавале у грлу и није могао да их организује.

Био је стална мета суровости школских другова.

Једног недељног поподнева отишао је на састанак Хришћанског удружења младих да би слушао говор једног веома харизматичног говорника.

Током дана забола му се у вугла једна реченица: “Млади човече, нема ничега на свету што не можеш да постигнеш, само ако верујеш да можеш.”

Први пут је заиста прихватио невероватну могућност да би, можда, могао да превазиђе свој хендикеп.

Рекао је мајци за своју велику нову наду.

Мајка је знала за патњу коју проузрокује велико очекивање, па га је нежно упозорила: “Буди стрпљив, сине мој.

Кад човек има вере и не престаје да покушава, неки снови му се увек остваре.”

Дубоко узнемирен, дечак је те вечери клекао поред постеље да се помоли с истинским осећањем да га бог разуме.

Затим, на своје запрепашћење, почео је наглас да се моли, притом готово уопште не замуцкујући.

Био је то буран излив дубоких осећања.

Међутим, никакво се чудо није десило.

Још је доста замуцкивао и у школи су му се и даље смејали, али сад је био другачији изнутра, а његов психички став био је све самоуверенији.

У школи је храбро одговарао на питања наставника, уз много тешкоћа, али не одустајући.

Узимао је часове из јавног говора, радио и мучио се, молио се и веровао, а онда је једног дана одржао комплетан говор без застајкивања, добивши аплауз од публике.

Био је то најсрећнији дан његовог живота.

Од тада је држао говоре кад год би се указала прилика и увек је говорио људима да могу да превазиђу сваки проблем ако верују у бога и имају поверење у себе! Наставиће се…