Моје фотографије нису “лепе”, али су истините

ГАЛЕРИЈА НАЈБОЉИХ ФОТО-РЕПОРТЕРА СРБИЈЕ ЗОРАН ЈОВАНОВИЋ МАЧАК

Рубрика Кроз објектив представља фото-репортере који су камером успели да зауставе време и најважније моменте учине вечним

Зоран Јовановић Мачак је југословенски фотограф рођен у Панчеву 1962, а професионално се бави фотографијом од 1981.

Статус слободног фотографа му је омогућио да рашири сарадњу са многим дневним и илустрованим листовима широм бивше државе, у којима је објављивао атрактив­не репортажне фотографије. Шест година провео је радећи на игра­ном филму, где је стекао раскошно искуство филмског фотографа. Управо овај део каријере и атра­ктивни снимци које је ухватио и овековечио отворили су му врата светских агенција Ројтерс, АП и Сигма, са којима је сарађивао за време ратних дана.

Вишедеценијски је сарадник де­чје фондације Уницеф и УНХЦР, а од 1994. запослен је у Вечерњим новостима, где и данас ради. Члан је уметничког удружења УЛУПУ­ ДС и Удружења филмских радника Србије. Добитник је више домаћих и страних награда. Имао је пет са­ мосталних и више десетина груп­ них изложби.

За своје фотографије Јовановић каже да нису лепе, али су истините.

– Фотографија је начин разми­шљања и изражавања, она мора да је истинита и да буде сведок вре­мена. Волим фотографију која је комбинација филмске уметничке и лајф у исто време, а да, притом, не бу­де намештена. Звучи компликова­но, али ако мислите на тај начин, то је могуће остварити. Аутори не би требало да причају о фотографија­ма односно да их тумаче јер ако су оне праве, саме говоре.

Легенда и основни подаци, односно чувених 5 W, морају да постоје јер без ових елемената нема архивских записа, а без архиве нема прошлости. На мојим фотографијама главни јунак је човек.

Са чувеном фотографијом “Ми­лосрдни анђео Косач” конкурисао је на неколико домаћих и страних конкурса и на сваком освојио прву награду.

– “Косач” је настао последњег да­на бомбардовања, када сам јутро након гранатирања Рафинерије Панчево обилазио терен око гра­да у потрази за занимљивим ка­дровима. Интересантно је да су је поједини листови користили без дозволе и увек се то завршавало на суду у моју корист. Али откако су друштвене мреже и портали узе­ли маха, она је моја најкраденија фотографија, а права не могу да остварим јер је немогуће пратити стотине хиљада налога који је ше­рују ­ каже Јовановић.

Велико задовољство му причи­њава снимање фото­прича, одно­сно фото­репортажа јер, како каже, правећи њих, дуже ужива у фото­графији и потпуно се предаје ства­рању приче која траје од неколико сати, па до неколико месеци или година рада на истој теми.