Scroll Top

Може да се заради, али мора да се ради

mozhe-da-se-zaradi-ali-mora-da-se-radi
Сличне теме

МИЛЕНКО БОЖИЋ МИЋКО, ОБУЋАР И ТАШНЕР ИЗ БЕОГРАДА

Мићкова радионица је јединствена јер на једном месту пружа услуге разних заната

Услед брзог начина живота људи да­ нас често одбацују старе ствари, не ра­ змишљајући о томе да многе од њих могу рестаури­рати и сачувати. Сваком се, ба­рем једном, десило да му пукне рајсфершлус на коферу или му се одлепи ђон и вероватно сте гледали да се брже­боље отара­сите тих комада. Али, ту је мај­ стор Мићко, који држи своју ра­дионицу у срцу Дорћола и који поправља, преправља, дорађује и обнавља одевне комаде и ак­сесоаре. Сервис “Мићко” је обућарско­ташнерска радња, која је, сама по себи, јединствена јер на једном месту обухвата многе делатности, па тако управо овде можете заменити рајсфершлус на коферу или поправити ланац на омиљеној торби.

– На идеју да се бавим овим за­ натом, поред тога што је тата већ годинама у овом послу, дошао сам јер сам увидео да нема кон­куренције, а и уколико је има, то је углавном реч о старијим љу­дима. Добра ствар код мене је што користим неке нове технологије у комбинацији с тајнама старог заната, што представља добитну комбинацију ­ почиње разговор за Борбу Миленко Бо­жић, власник сервиса “Мићко”. Миленко је младић од свега 26 година, а обућарски занат почео је да изучава с 15 година. Kао дечаку, план му је био да буде физиотерапеут, али, сплетом околности, уписао је средњу фризерску школу. За време сред­њошколских дана, пре подне би похађао школу, док би у поподневним часовима одлазио код оца у обућарску радњу и тамо прово­дио сате.

– Од оца сам нау­ чио прве кораке, али морам да признам да је било веома тешко ући у посао јер ми нико није конкретно показао шта треба да радим. Људи би ми само донели кофер, ташну, ципеле и ја сам морао да се снађем. Све је било на мени, а у том тренутку сам имао свега 15 година ­ присећа се Мићко.

„Мићко, ти си буржуј”

– Kада сам ишао у средњу школу, сви смо за ужину носили 200, 300 динара. Међутим, када сам почео да радим са оцем, зарађивао сам и 2.000 на дан, што је за мене било и више него довољно. Друштво је увек коментарисало: “Јао, Мићко, ти си буржуј”, а ја бих им кроз смех само климнуо главом. Једном приликом после школе друштво се затекло у Београђанки, где је била очева радионица. Видели су ме док сам поправљао кофер и изненађено упитали: “Мићко, па шта ћеш ти овде?” Kроз смех сам одговорио: “Па ја сам Мићко, буржуј.” У почетку су се многи чудили што сам одлучио да се бавим баш овим занатом, али, генерално, цело друштво је поносно на мене и мој успех – истиче Миленко Божић.

На почетку му сам посао није био претерано привлачан јер, како нам је открио, руке би му стално биле прљаве и масне од разних поправки, што му се и није баш свидело, али с вре­меном се родила љубав према овом занату. Сав новац који је марљиво зарадио чувао је да би га 2014, као 17­годишњак, уложио у отварање локала на Доњем Дорћолу, где се налази пуних осам година.

Првенствено сам почео да радим кофере и обућу, а поло­вину услуга које тренутно имам у радионици сам сам осмислио. Напросто, видео сам шта је потражња на тржишту и по­ мислио да треба наћи решење за то. Тако да сам и колеге које тренутно раде у фирми ја обу­чио. Велики проблем сам имао око ташнерских услуга јер је то угрожена делатност. Имао сам колегу који је радио искључи­во те услуге и ја сам са стране по­сматрао ка­ко ради, али у једном тре­нутку је мо­рао да напу­сти фирму, па сам онда сам, мало­помало, савладао и то ­ открива наш саговорник. Сервис “Мићко” бави се по­правком свих предмета од коже попут кофера, ташни или торби, заменом рајсфершлуса и точки­ћа на пртљагу, али и ширењем, лепљењем и преправком обуће. Муштерије му неретко донесу старе ствари ­ успомене од рани­јих година које желе да очувају, поправе и поново користе. Kако и сам Божић истиче, предност његовог посла је што није мо­нотон јер никада нема две исте ствари које треба да се поправе.

– Сада је посао доста развијен, па је тако у последње три годи­не доживео нагли раст. Пре тога сам све сам радио, а сада имам неколико запослених. Посла има, може да се заради, али мора да се ради, те се често деша­ва да останемо у радионици и иза поноћи ­ напомиње Мићко. Kаже да међу млађим генера­цијама ретко има заинтересо­ваних да науче занат.

– Било је неко­лико људи који су долазили да се опробају, али нису се задржали. Недавно сам објавио да тражим рад­ника и, што је најтужније, ту објаву је видело преко 25.000 људи, а само се један човек јавио. Ја сам рад да неког нау­чим зана­ту, али без потпуне по­свећености послу, нема успеха ­ по­ручује он.

Kући отишао босих ногу

– Једном ми је у радњу дошао човек који је желео да му средим огреботину на обући. Рекао сам му да ми је потребно неколико дана и да остави ципеле. Он, сав срећан, одговори: “Може, није проблем”, изу се и изађе бос из радње. То ми се први пут десило за ових десет година – прича нам Мићко кроз смех једну од омиљених анегдота.

аутор ТАМАРА ЈОРГИЋ

ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА

Додај коментар: