Нема одрицања кад радите оно што вам храни душу

ИСИДОРА ГРАЂАНИН, ГЛУМАЧКА ЗВЕЗДА У УСПОНУ

Увек се трудим да гледам оптимистично и да кажем да за свакога има шанси и довољно простора, а волела бих да наша земља ускоро буде место где ће се ценити праве вредности и квалитети, а не погрешни узори

За њу се сматра да је једна од најлепших младих глумица, али она се својски труди да, осим ле­пог лица, покаже сав раско­шан таленат и знање које има. Исидора Грађанин је још током студија Факултета драмских уметности (ФДУ) добила при­лику да игра Софку у роман­тичној комедији “Врати се Зоне”, наставку Шотриног филма “Зона Замфирова”, а потом су се низале улоге у серијама “Ге­нерација З”, “Петак 13”, “Исти­не и лажи”, “Ургентни центар”. Остварила је и епизодну улогу у популарном “Јужном ветру”, али и једну од главних улога у “Јунацима нашег доба”.

За успешну каријеру, кажу, потребне су и велике жртве. Чега се одри­чете?

Још откад сам кренула у основну школу, навикла сам на разна одрицања зарад образо­вања и усавршавања. Похађа­ла сам музичку школу, часо­ве глуме, часове језика, ишла сам на спорт, док су неки моји вршњаци можда имали више времена за дружење и играње. Међутим, то нисам схватала као одрицање, већ сам уживала у раду и учењу, стицању знања. Стекла сам радну дисциплину и навику да се трудим и борим за оно што желим. Током сту­дирања на ФДУ, које је изузе­тно напорног темпа, од јутра до мрака смо били на факул­тету и на то смо морали да се навикнемо, па, иако је некада било исцрпљујуће, заиста сам уживала у томе јер сам изу­зетно волела свој факултет и предавања на њему. Тек по завршетку студија имала сам прилику да осетим како је има­ ти слободно време у паузама од посла и тек сада учим ка ко да испланирам и проведем квалитетно време када немам никаквих обавеза. Сматрам да је за велике успехе одрицање важно, али зарад рада на нече­му што нас испуњава, што нам храни душу. Када се тако пос­таве ствари, то није више одри­цање, већ само запостављање неких активности зарад онога што је наша сврха.

Живимо у миру, али сада постоји нови проблем који гута полетност и енергију младих а то је модерна технологија. Отуђење је свеприсутно и зато је, можда и више него пре, детету неопходно пружити пажњу

Да ли вам смета што се ваша лепота често истиче у први план? Колико је она пресудна за добијање неке улоге и да ли вам је више користила или сметала?

Тешко ми је да одговорим на ово питање. Свакој жени прија када јој неко упути ко­мплимент. Међутим, дешава се да некад људи похвале мој изглед, а да не кажу ништа за уложен рад и труд за неку улогу. Такође, дешава се и да ми на основу изгледа дају да играм неки лик, али се ја онда додатно потрудим да му дам карактер.

Шта вас је привукло да играте у серији “Јунаци нашег доба”, у којој тумачите једну од главних улога?

Пре свега, то што је серију писао наш великан драмату­ргије Синиша Павић, који је, према мом мишљењу, писац нечега што је аутентично наше и врхунски је критичар овог времена и који на духо­вит и сатиричан начин пише о проблемима и пошастима овог доба. Касније сам сазнала и која екипа глумаца игра, што је додатно подстакло моју жељу да будем део серије чији је ре­дитељ Миша Вукобратовић. Када сам добила улогу, имала сам осећај да је то огроман ко­рак у мојој каријери и да сам добила изузетну прилику у којој треба да уживам и коју би с одговорношћу требало да прихватим, поготово знајући колико је кастинг био битан и ко је све учествовао у њему. Оно што је посебно занимљиво јесте да ми је Синиша на крају одао да сам пресудан глас до­била управо од његове супруге Љиљане Павић.

Постоји ли улога коју бисте волели и надате се да ћете играти?

– Увек кажем да ми је оми­љени жанр историјска драма, као и епска фантастика. Да добијем прилику да играм у неком пројекту тог жанра, то би за мене било остварење сна. Наравно, прижељкујем и неке улоге које досад нисам имала прилике да играм, а где ћу мо­ ћи да се покажем у потпуно но­вом светлу.

Тренутно играте у представи “Позоришне приче”, која се бави озбиљним проблемима на­ шег друштва. Може ли овај комад да нам отвори очи и изазове позитивне промене?

– Сматрам да представа “По­родичне приче” има јак дру­штвени ангажман, да шаље поруку да неке ствари морају хитно да се промене у нашој зе­мљи и да младима и деци мора да се посвети много пажње да би се извели на прави пут, да би одрасли у зреле и одговор­не људе. Представа је забавна, комична, али на крају остаје горак укус онога што је испод површине и због чињенице да се ствари код нас нису преви­ ше промениле у претходне две деценије. Такође, текст је писан деведесетих година, у вре­ме када је стање у земљи било претешко за живот. Данас, на срећу, није тако и живимо у миру, али сада постоји нови проблем који гута полетност и енергију младих, а то је мо­дерна технологија. Сматрам да би против тога требало да се боримо и да је управо та па­жња која је потребна детету током одрастања неопходна, можда и више него пре, због отуђења међу људима које је свепристуно. Деца одрастају и попримају моделе понашања које виде у свом окружењу, ка­сније постају махом као своји родитељи и због тога је изузе­ тно важно да родитељи воде рачуна какав пример дају деци.

Представа се бави и питањем да ли мла­ди и образовани људи данас у Србији имају чему да се надају или је одлазак преко ипак једино решење. Шта је ваш одговор?

– Увек се трудим да гледам оптимистично и да кажем да за свакога има шанса и довољ­но простора. Ипак, наилазим на многе примере изузетно образованих и вредних људи мојих година, који су завршили захтевне факултете са завид­ним успехом, а немају посао ни прилику да се покажу. То је заиста тужно и могу да их разумем. Њима одлазак није жеља, али знају да ће њихово знање много више да се це­ни негде другде. Волела бих да наша земља ускоро буде место где ће се ценити праве вредности и квалитети, а не неки погрешни узори и људи који никако не треба да буду пример омладини.

аутор Ивана Зоркић

ФОТО: ПОРТАЛ ХОЋУ У ПОЗОРИШТЕ