Никад нисам схватао писање као лак задатак нити ме лаки задаци занимају

ИГОР МАРОЈЕВИЋ, ВИШЕСТРУКО НАГРАЂИВАНИ КЊИЖЕВНИК

Од свих мотива којима сам се у роману “Остаци света” бавио најтеже ми је било да на свеж начин прикажем онај који сам непосредно проживео, бомбардовање 1999. С друге стране, ментално је свакако било теже пролазити кроз пакао Јасеновца, па и Шпанског грађанског рата

Дугорочно гледано, водим изгубљену битку против оп­штих места и по­вршности јер шта би највећа могућа количина људи без менталних шорткатова. Гледано краткорочно и средњо­рочно, да та битка није баш изгу­ бљена, сведочи и пет књижевних награда за један бунтовни роман, каже у разговоруза Борбу Игор Маројевић, 33. лауреат награде “Меша Селимовић”, коју доде­ љују Вечерње новости за књигу године, а о којој одлучује велики жири од 60 истакнутих књиже­вних критичара, теоретичара и књижевних историчара.

Маројевић је награђен за роман “Остаци света”, а до сада је обја­вио једну новелу, две књиге есе­ја, односно публицистике, као и три збирке прича, од којих су “Београђанке” постале најкоме­рцијалнија збирка српске кратке уметничке прозе 21. века. Аутор је и романа “Двадесетчетири зи­да” ,”Жега”, “Шнит”, “Партер”, “Мајчинарука”, “Праве Београ­ђанке”, “Туђина” и “Роман о пи­јанствима”, који су превођени на бројне стране језике.

Добитник је више књижевних награда. Преводи са шпанског и каталонског, члан је српског и каталонског ПЕН центра и један је од оснивача Српског књижев­ног друштва.

Увашемроману “Оста­ци света” теме су Јасе­новац, Шпански грађански рат, бомбардовање Југосла­вије… Познато је да се код нас није много писало о томе, па откуд фасцинација овим пе­риодима историје?

Делимично сте одговорили на питање другом реченицом свог питања. Додаћу да не знам коли­ ко је чудно бити фасциниран, на­равно, негативно тиме што је ма­ргинализована и на неки начин прећуткивана толика смотра маштовитих крвавих злочина. Три поменута догађаја свакако нису истоветно утицала на мене што је ваљда и нормално будући да њихове сразмере нису нипо­што једнаке.

Од свих тих мучних догађаја прошлог века били сте сведок једино бомба­ рдовања СРЈ. Да ли вам је и колико било тешко да прожи­ вљавате те моменте и веродос­ тојно их предочите?

­Као што сам и иначе говорио, од свих мотива којима сам се у роману “Остаци света” бавио, најтеже ми је било да на свеж начин прикажем онај који сам непосредно проживео, бомбар­довање 1999, јер сам, самим тим што сам га непосредно прожи­вео, имао најмању дистанцу према њему. С друге стране, ментално је свакако било теже пролазити кроз пакао Јасенов­ца, па и Шпанског грађанског рата између осталог и зато што Шпанију осећам као своју другу домовину. Никад нисам схватао писање као лак задатак нити ме лаки задаци занимају.

Књига је изашла у јеку глобалне пандемије, а судећи по неким медијима и својеврсног глобалног рата. Како замишљате неки споме­ник помирења? Од чега је са­здан, шта и кога представља?

– Па не знам на које помирење мислите ако је питање поставље­но у контексту глобалног рата. Уколико на то мислите, не могу да замислим никакав споменик помирења између, рецимо, Сје­дињених Држава, Кине, СССР и Европске уније или између Светске здравствене организа­ције и фармакомафије уколико су уопште у каквој завади. Нити могу да замислим споменик по­мирења између, на пример, ба­лканских народа јер, ако би до­ шло до трајног мира, од чега би балкански политичари стварали вербална помагала да одржавају позиције кад већ нису способни да се поносе опипљивим економ­ским или културним напретком нације, а ако јесу, онда поносно лажу.

Да ли су данас баш све идеологије пале у воду? До пандемије смо говорили да је једина преостала вера новац, али је и та “светиња” пољуља­на?

­Ниче је још у 19. веку прогла­сио смрт бога, па су му многи дословно поверовали, а неупо­редиво је било више оних који су дословно поверовали онима који су му дословно поверова­ли. Како год, новац јесте постао ограничено божанство које не може да учини човека бесмрт­ним. Колико видим, себичност је једина преостала идеологија.

Кажете да ништа не греје уметност као аутентична смрт. Зашто и има ли нешто што као ци­вилизација још нисмо про­бали?

– Ко год познаје историју књижевности и уметности знаће одговор на први део питања. Као цивилизација, нисмо пробали разне ствари, толико их је да не знам одакле да почнем да набрајам. Али срећан сам што ћу умрети пре него што човечанство проба да се масовно ослања на ве­штачку интелигенцију. Тај концепт има завидне шансе да постане плодотворан ре­цепт за коначно уништење цивилизације.

За овај роман “стигао вас је” и Меша Сели­мовић. Рекосте приликом уручења награде да је писање побуна, па против чега се ви буните?

­Можда није лоше да обавести­мо читаоце да је роман “стигло” заправо пет књижевних награда, укључујући, осим поменуте, и Награду града Београда “Дес­пот Стефан Лазаревић” и Златни беочуг за трајни допринос кул­ тури града Београда. Дугорочно гледано, водим изгубљену битку против општих места и повр­шности јер шта би највећа могу­ћа количина људи без менталних шорткатова. Гледано краткоро­чно и средњорочно, да та битка није баш изгубљена, сведочи и пет књижевних награда за један бунтовни роман.

Како бисте описали узорног и неузорног грађанина, не Србије, већ света?

­Ако говоримо о живим људи­ма, чини ми се да не видим никог за грађански узор, мада, с једне стране, изразито ценим Џулија­на Асанжа. Што се овог другог тиче, превише је патерна неузор­ности, тако да би истицање само једног од њих било неправедно према другима.

Јесмо ли данас сви по­ мало као у неком пијан­ству или пре као у колективној хистерији?

­Ја сам индивидуалац, па и кад дође до изразито обавезу­јућих колективних феномена попут пандемије КОВИД, која је вероватно први апсолутно глобалан феномен те врсте јер је у баш сваком кутку планете направила дар­мар. Индивидуа­лац не у смислу да ме не занима друштвена заједница, напро­тив, изразито ме занима, него у смислу да себи не дозвољавам хистерију коју би ми колектив преносио.

аутор: Елена Стојановић

ФОТО: ВЛАДИМИР МАНОЈЛОВИTh