Нико децу не учи решавању конфликта

ПСИХОЛОГ ТИЈАНА СОВИЉ О НАСИЉУ У ШКОЛАМА

Виртуелни свет за велики број деце постао је замена за стварност у сваком погледу, па и у испољавању насилних тенденција

Све је више наслова о случајевима вршњачког насиља у школама, не само према ученицима него и према просветним радницима. Зашто су деца у школама све више склона насиљу? Да ли постоје одређени модели понашања које поседују жртве и насилници, као и модели понашања родитеља, који рађају агресивне тенденције код деце? У разговору са школским психологом и гешталт психотерапеутом Тијаном Совиљ отварамо теме препознавања и превенције овог вида насиља.

За последњих десет година, колико је, према вашем мишљењу, порастао проценат вршњачког насиља?

– Такву статистику било би могуће водити само на основу пријављених случајева насиља: постоје неке табеле које добијамо у школама, али не знам ко даље обрађује те податке и за шта служе. “Статистика је напреднији облик лажи, драге колеге”, говорио је професор статистике Чеда Драгићевић. Моје мишљење је да је у последњих десет година порасла осетљивост за насиље, ученици, наставници и родитељи су боље обавештени о разним нивоима и облицима насиља, као и о томе да је школа дужна да реагује. Можда звучи као јерес у односу на оно што се прича по медијима, али туча је увек било, само што ученици нису били дрски да то раде у самој школи. Није било камера у школама нити мобилних телефона који ће од тога направити видео с много прегледа нити је то био значајан догађај за новинаре. Оно што ме брине јесу нови облици насиља, којих је заиста више него пре десет година јер је виртуелни свет за велики број деце постао замена за стварност у сваком погледу, па и у испољавању насилних тенденци- ја. Психолошко и социјално, као и интернет насиље, у овом добу много је опасније него раније, деца су емотивно лабилнија, много је више анксиозне деце, пасивне агресије која прети да се претвори у активну или аутоагресију. Такође, све је мање емпатије, у свету између стварности и умишљеног филма највећи број њих су посматрачи.

Да ли постоје неки шаблони понашања насилника или деце која најчешће трпе вршњачко насиље?

– Трпе деца која из разних разлога нису довољно освешћена да треба другима да поставе границе у односу на себе. Такође, несигурна су и тешко стичу пријатеље, што значи сами су и рањиви. Насилници су често и сами били жртва насиља, па су пронашли жртвеног јарца да искале своје фрустрације, али има и деце с патолошким цртама и поремећајима понашања међу њима. Ипак, свака генерализација је штура, а решење питања није у типологизацији ове две стране.

Ако се међуљудски односи носе из куће, који модел понашања родитеља утиче на рађање насилничких тенденција код деце?

Агресија, али и пасивна агресија (модел “јадних родитеља”, који жале над својом судбином и “трују” детињство) свакако у великој мери, али и родитељи који у својој деци гледају мале богове којима могу да испуне све жеље, од куповања скупих играчака, које ломе уз радост целе породице, до гађања голубова у парку и гурања другог детета с тобогана. Ни родитељи ни школа не уче децу ненасилној комуникацији, асертивној комуникацији, алаткама потребним за цивилизовано решавање конфликта.

Kоје су слабости у систему школе и спољашње подршке при пријављеним ситуацијама насиља?

Слаба умреженост установа које се децом баве од уласка у образовни систем, као и центара за социјални рад. И то што се, под маском права детета, чувају подаци од пресудног значаја за дете и његову социјализацију у школи у којој проводи већи део дана. Тешко добијамо податке из основне школе или друге средње из које ученик жели да дође код нас. Центри за социјални рад су спори, ни они не дају информације. Ако траже одговор од школе о учењу и понашању ученика, ми не можемо, осим разним вештинама и приватним везама, да сазнамо шта је ту проблем. Једном ми је колегиница из центра рекла: наси- ље у породици, али то не треба да вам кажем. Па ко је био насилник? Дечак, тукао болесног оца! И то не треба да се зна? Установе у којима се лече деца с проблемима, такође, у стању су да од школе траже разумевање, без препорука на који начин то треба да се оствари и без могућности заједничког планирања. За мене је право детета да, поседујући праве информације о његовом понашању, користећи стручно знање и ресурсе које има школа, допринесемо његовом бољитку. Приватност података штити стручно лице у школи.

У последње време све се више се врши насиље над просветним радницима. На који начин они могу да се заштите?

– Проблем почиње у основној школи, ту треба изменити законску регулативу. За средњу школу, која није и не треба да буде обавезна, закони постоје, али нека су слова само на папиру. Треба прецизирати. Kако утврдити, на пример, да је дете у алкохолисаном стању или под дејством психоактивних супстанци (закон јасно каже: тежа повреда радних обавеза ученика) ако ни Хитна помоћ, при преузимању ученика изузетно агресивног понашања, нема право да ради токсиколошку анализу? Најважније је чврсто поштовање постојећег закона, за све једнако, што адолесценту даје јасноћу структуре неопходну за његов психолошки развој, посебно ако то нема у породици. И потребно је више стручног кадра који ће се бавити том децом на граници делинквенције, а нама у школама смањују број сарадника и затрпавају нас бесмисленом папирологијом којом неком доказујемо да радимо и шта радимо.

Да ли професори и педагози данас имају све мањи ауторитет код деце?

– И код деце и код родитеља. Ретко имамо проблем с дететом у процесу појачаног васпитног рада ако родитељ прихвата ауторитет школе и професора. Али образовање се све мање цени, па тако и они који га доносе деци.

Kако експлицитни медијски садржај утиче на развој детета и како заштитити дете од таквих, све присутнијих, садржаја?

– Не треба бити психолог, па знати колико је значајно учење по моделу у процесу развоја младе личности. Модели из медија су они који су богати, славни, моћни, а нису се чак ни око школе потрудили. Само родитељ који дете од почетка учи да критички гледа на цео тај црни циркус може очекивати да дете развије здрав однос према томе, али и тај родитељ треба да буде освешћен, а не конзумент истих садржаја. Деца мало гледају телевизији, новине не читају, али имају мале отровне пилуле свега тога на Тик-току и осталим мрежама, довољно да се упуте и упусте у игру ако су пријемчиви.

аутор НАТАЛИЈА КУНИЋ

ФОТО: UNSPLASH