О причи и причању

ИВО АНДРИЋ, ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА ОД НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ ЗА КЊИЖЕВНОСТ

Ја сам пошао на ручак, а заправо сам стигао на свечаност, изговорио је књижевник кога је вест о престижном признању затекла по повратку из шетње

Мало ко је умео да проникне у суштину људског бића и да тако суптилно, а опет јасно и поприлично огољено, прикаже све унутрашње борбе једног човека, као што је то умео Иво Андрић. У својим делима посебну пажњу посветио је менталитету народа Балкана, раскршћу сила, где се преплићу Исток и Запад, хиришћанство и ислам.

ДЕТИЊСТВО И МЛАДОСТ

Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. у Травнику. Због беспарице коју је доживела његова породица, мајка га шаље код тетке у Вишеград. Корени његовог капиталног дела сежу баш ту, у детињство Иве Андрића, који је од малих ногу гледао у стубове темељце ћуприје на Дрини. Већ са 19 година објавио је прву песму, а две године касније одлази на студије књижевности и историје у Беч, где се не задржава много, па школовање наставља у Кракову. Потом ће на универзитету у Грацу дипломирати 1924. из области филозофских наука, а већ две године касније постаће и члан Српске академије наука и уметности.

Познато је и то да га није заобишао ни затвор јер је, као припадник Младе Босне, после атентата на Франца Фердинанда, завршио у затвору у Зеници, као и то да је после Првог светског рата ступио у дипломатску службу.

НОБЕЛОВА НАГРАДА

Али оно што је можда заборављено, 20. октобра 1961. лист Борба објављује чланак у ком се наводи да је Иво Андрић најозбиљнији кандидат за Нобелову награду за књижевност. Већ 26. октобра стиже и званична потврда из Стокхолма. Андрић је награђен не само за своје капитално дело “На Дрини ћуприја” већ и за етичку снагу којом је приказао мотиве и судбину из историје свог народа.

Враћајући се кући из свакодневне шетње до Калемегдана, Андрић сазнаје за радосну вест и то од новинара који су се окупили и чекали га испред његовог дома. Тада настаје и она позната Андрићева реченица: “Ја сам пошао на ручак, а заправо сам стигао на свечаност!” Додела Нобелове награде уследила је 10. децембра 1961. у Концертној палати Шведске академије, где је Андрић одржао чувену беседу “О причи и причању”.

АНДРИЋЕВ ОПУС

Андрићева дела нису само завршила као обавезна лектира у школама, већ се његова дела могу читати и на преко 50 страних језика, међу којима су и јапански, корејски, турски и бугарски језик.

Цео Андрићев опус дели се у три целине, сразмерне његовом мислилачком расту и променама, свиме оним што живот чини. Од објављивања “Екс понта” 1918. до Другог светског рата трајала је прва целина, коју је обележила песма у прози и лирика, неко опште трагање за смислом и недоумице којима је опскрбљен сваки млади човек. Другу фазу у Андрићевом делу чини окретање ка приповедачкој прози, у којој се окреће сам себи, зрела фаза, како је многи називају. Да би се у последњој, трећој целини, писац вратио далеко у прошлост и тада настају литерална дела која су свима добро позната, као што су “На дрини ћуприја”, “Травничка хроника”, “Госпођица” и “Проклета авлија”.

Једно од најзначајних признања у области културе, просвете и науке које неко може добити јесте награда коју додељује Културно-просветна заједница Србије, а први добитник изузетне Вукове награде, која се, по свој прилици, ретко додељује, био је 1971. управо Иво Андрић.

Андрић је преминуо 1975. у Београду, а већ наредне године отворен је Спомен-музеј у стану на Андрићевом венцу, где је књижевник живео и где се и данас налазе аутентични детаљи из његове радне собе. У част нашег нобеловца, који је својевремено и писао за Борбу, у истоименој згради ове године, 23. априла, симболично на Светски дан књиге, отворен је Хол Иве Андрића. Кроз изложене фотографије сваки посетилац може хронолошки да прати пут нашег јединог нобеловца.

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВА БОРБЕ