Највећа југословенска аутомобилска експедиција
Чињеница је да се оваквом авантуром не може похвалити ниједан други произвођач аутомобила до дана данашњег
Историјски ток је попут плаховите Дрине, брз, непредвидив и носи све пред собом. У кривудавим брзацима историјске реке тако се потопљена нашла и највећа југословенска аутомобилска експедиција – од Крагујевца до Килиманџара с пет аутомобила застава 101 1975. године.
Експедицију је организовала ,,Застава“, уз подршку Рафинерије уља Модрича и ,,Тигра“ из Пирота, али и других, мањих предузећа која су учествовала у припреми. Дизајн аутомобила и лого експедиције радио је тада познати дизајнер и цртач стрипова Веселин Средановић.
Умало да крене и Ршум
На дан Конгреса Самоуправљача Југославије с платоа општине Крагујевац 14. фебруара 1975. експедиција је свечано кренула на пут у трајању од 45 дана, од Крагујевца до Килиманџара, дужине преко 11.000 километара кроз беспућа Нубијске пустиње, савана, камењара, трновитих предела и мочвара.
– Експедиција је била један ланац чија се ниједна карика није смела прекинути, иначе би то значило крај за цео подухват – истакао је касније Милан Ракочевић, организатор читавог овог пионирског подухвата. А ,,карике“ тог ланца су биле: Бранимир Перић Џо (вођа експедиције и шампион релија Југославије), Милан Ракочевић (организатор експедиције и аутор књиге ,,У срцу Африке“), Гинка Милинковић (комерцијала ЗЦЗ, помоћник организатора), Слободан Николић и Миодраг Барлов (аутомеханичари ЗЦЗ), Јожа Влаховић (новинар Вијесника из Загреба), Братислав Грбић (камерман), Бранко Балетић (режисер филма ,,Експедиција Крагујевац-Килиманџаро“), Душан Секулић (новинар Илустроване политике и аутор књиге ,,Путоказ за југ“), Миољуб Јелесијевић (фото-репортер), Богдан Шеклер (лекар, новинар и аутор књиге ,,Џамбо Африко“) и, наравно, пет нових црвених застава 101 – четири са украсним налепницама КГ-508-53/54/56/57 и без задњих седишта и једна у пуном фабричком сјају – КГ-508-55 са надимком Салонац, како су је чланови експедиције од милоште назвали.
Занимљиво је да је један од чланова експедиције требало да буде и наш чувени писац Љубивоје Ршумовић, али је у последњем тренутку дошло до промене плана.
Експедиција је прошла кроз Грчку, Египат, Судан, Кенију, Уганду (само једну кратку етапу и то илегално јер визе никада нису стигле до чланова експедиције) и Танзанију. Цео подухват делује још невероватније ако се, уместо држава, поброје градови и стајалишта на рути: Крагујевац, Скопље, Ђевђелија, Атина, Пиреј, Патрас, Александрија, Каиро, Кена, Луксор, Асуан, Језеро Насер, Вади Халфа, станица број шест у пустињи, Абу Хамед, Ел Шереик, Бербер, Атабара, Сенди, Картум, Кости, Малакал, Конгор, Малек, Бор, Џуба, Торит, Капета, Локичокио, Лодвар, Китале, Елдорет и Накуру (на самом екватору), Најроби, Наманга Аруха, Моси, Марангу, Момбаса и, на крају, врх Гилманс на Килиманџару.
Епска авантура
Ово путовање чак и данас изгледа као каква епска авантура с чињеницама толико невероватним, као да су из неког филма. Камењари, сува речна корита, трње, саване у пламену, џунгле којима крећу звери… а то је био тек делић изазова. Чланови експедиције нису имали доступне радио-везе! Радио-станице су сматране актом шпијунаже, тако да су могли да користе само токи-вокије, који су се показали прилично бескорисним јер су отказивали на 50 степени у пустињи. Телефони су постојали само у већим градовима, а екипа није имала чак ни прецизне мапе јер пустарама нико није крстарио, а топографске карте су биле безбедносни ризик, као и радио-станице.
Најчешће, компас је био једини поуздани начин навигације. Бензин се доста тешко набављао готово целим путем и квалитетом је био далеко испод нашег. Зато су и ,,бензинске пумпе” и извор питке воде, заправо, били канистери преношени прво на крововима, затим утоварени на изнајмљени ленд ровер и, на крају, вожени у једном малом камиону.
Температуре Нубијске пустиње су биле толико високе да су свежа јаја која су чланови куповали успут, а која су се налазила у гепеку, била потпуно тврдо кувана након дневне вожње. Вода у великим балонима који су били на крову је готово кључала, па сте могли задобити опекотине једноставним прањем руку.
Сусрет с војним пограничним гарнизонима у забаченим деловима Африке до којих вест о проласку експедиције често није ни стигла није био нимало пријатан и дешавало се да се експедиција нађе пред репетираним пушкама. Проблем је био и чињеница да војници нису разумели енглески. Међутим, велика олакшица током ове авантуре је било постојање Покрета несврстаних! Црвени пасош, као и натпис Југославија на хауби је отварао многа врата и омекшавао ставове локалних власти, а није била ретка ни ситуација да командант каквог удаљеног војног гарнизона чланове експедиције поздрави на чистом српском језику јер је у питању био бивши питомац ЈНА.
Локално становништво многих забачених села никада пре тога није имало прилике да види путнички аутомобил, тако да је застава 101 у свом пуном сјају била велика атракција где год би се зауставила, а затим би уследило чуђење како је један тако мали аутомобил успео да прође путевима куда су пре њега ишли само теренски камиони.
Шта је све кец прошао?
Чињеница је да се оваквом авантуром не може похвалити ниједан други произвођач аутомобила до дана данашњег. Милан Ракочевић, уз велики осмех, и даље тврди да је застава 101 заиста била најбоље возило које су могли изабрати за експедицију – лаган, стартан, довољно брз, поуздан и економичан.
Експедиција је успешно прошла кроз пустињску олују Хабуб. Ова непогода значајно је смањивала видљивост, утискивала песак и фину прашину у све шупљине аутомобила, а трење песка у ваздуху је наелектрисавало и људе и ствари, тако да су варнице статичког електрицитета стално севале. Па ипак, кец је возио и даље јер је највећа опасност била заустављање – песак би врло брзо затрпао аутомобиле. Очекивано, експедицију су пратили и кварови. Неколико носача мотора и један картер, две задње виљушке и један гибањ нису издржали скокове с високих дина при великој брзини, као и оштро камење сувих речних корита.
Механичари су све поправљали на лицу места, без успоравања саме експедиције.
Највећи проблем с аутомобилима је било урањање у песак јер су чланови експедиције онда морали да гурају, копају и својом снагом одглављују аутомобиле из песка. А ту су били и ситнији кварови… Испадале су сијалице и осигурачи од вибрација на камењарима. Касетофони су отказали од високих температура и песка, но Радио Београд се тих година ипак чуо на АМ таласима чак и усред Африке!
(Крај у следећем броју)
Аутор Новица Марковић
Фотографије су аутору текста уступљене за објављивање из личне архиве Милана Ракочевића. Аутори су Миољуб Јелесијевић и Милан Ракочевић
