Опис посла: извршилац смртне казне

СУДБИНЕ СА МАРГИНЕ О КОЈИМА РЕТКО МИСЛИМО

Годинама сам размишљао о људима чији је посао да извршавају смртне казне и питао се каква мука може натерати човека да прихвати такав позив, каже Александар Југовић у разговору о теми своје књиге

Прича о исправности смртне казне стара је колико и овај институт, који су пригрлиле и старе деспотије, верске организације, али и модерној држави није лако да га се одрекне. Ту је притисак јавности да се изврши одмазда над починиоцима најгорих злочина, владама је ово често механизам да се ослободе политичких неистомишљеника, а порески обвезници не желе “да хране” злочинца.

Писац Александар Југовић у најновијем роману “Усамљеник са Родригеса” (Албатрос плус) бави се једним од најв ћих моралних питања која се постављају пред свако друштво- смртном казном, извршиоцима и жртвама.

Убиство издалека

– Смртна казна се посматра издалека, олако. Веома мало људи размишља о извршиоцима. Уопште, свет туђе тегобе посматра тачно тако – као туђе. Овде говорим о тескобама људи – извршилаца смртне казне. Нико од њих није до краја био сигуран и када је стајао у стрељачком воду да чини исправ ну ствар. Може ли ико од нас да замисли какав је то осећај доћи у свој стан, међу породицу, носећи у себи сазнање да је неко твојом руком убијен?! Ти људи су уништени. Има ли ико право да одузме нечији живот, да ли хришћанство то дозвољава уколико је божја заповест: “Не убиј!” и, напослетку, има ли држава право да убија своје грађане – сматра Југовић и закључује да смртна казна не утиче на смањење броја злочина

– Годинама сам размишљао о људима чији је посао да извршавају смртне казне и питао се каква мука може натерати човека да прихвати такав позив и какав је његов карактер. Како створ с осећањима и разумом живи са сазнањем да је некога убио и да ће то изнова и изнова чинити – казао је Југовић за Блиц.

Писац истиче да посреди није роман о хришћанском моралу, чак га и демистификује, али да је људски праведно оваквом чо веку дати још једну шансу.

ЏЕЛАТ И МУЧЕНИК

– Он је извршилац смртних казни и не постаје то зато што воли да убија, већ из погрешно усмерене потребе да победи комплексе изникле и учаурене у свом одрастању, породици, друштву. Он је мученик и створен је да то буде, али он своју муку успева да обори на земљу и да је, на крају, ухвати за гушу. Он греши до краја, не обазирући се ни на каква морална начела, не штеди себе у греху, али касније, са спознајом, не налази ни трунке оправдања за своје поступке – објашњава Југовић.

Ослањајући се у великој мери на фактографске податке бивше СФРЈ, стручну литературу најбољих правника и новинске текстове, Југовић обезбеђује аутентичност романа. Ипак, фокус је на џелатовом унутрашњем животу, па Југовић каже да људи, живећи од надања и загледани у будућност која им неће измаћи, али планови хоће, често бивају уморни.

СУМОРАН КРАЈ

– Готово нико не добије оно што је очекивао. Тако је и са мојим јунаком. Јер када се упустио у освајање својих циљева, у уздизање на друштвеној лестивици, када је на себе преузео обавезу за коју је мислио да ће му касније отворити сва врата овоземаљског раја, заправо је закорачио у хад – каже Југовић и скреће пажњу да судбина извшилаца смртних казни у СФРЈ управо то и доказује.

Велики борац за укидање смртне казне Вељко Комленовић један је од ликова овог романа. Он је сабирао судбине егзекутора када су престали да убијају. Завршавали су у психијатријским установама или су извршавали самоубиство.

ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА