Песме ироније, бола и љубави

Maja Radović, pesnikinja i autor zbirke poezije ,,U kolevci srca“

Moji stihovi podsećaju na haiku; govore o društvenim fenomenima, ljudskim osobinama, situacijama, sudbinama i emocijama

U periodu izolacije zbog koronavirusa Maja Radović je odlučila da se oproba kao pesnik i objavila je svoj prvenac – zbirku pesama ,,Slušam te“. Nije tu stala. Nastavila je da piše pesme i izdala još jednu knjigu – ,,U kolevci srca“.

– Težak period izolacije za čitav svet meni je omogućio da se vratim onoj iskonskoj sebi. Kada sam napisala prvu zbirku pesama, ostvarila sam svoj san. Kao devojčica od devet godina, svuda sa sobom sam nosila narandžastu svesku s pesmama koje sam pisala. Tinejdžersko doba, a kasnije i različite situacije u životu, odvojile su me od prvobitnih snova. Hrabrost da se posle toliko godina vratim pisanju stihova i sada već navika da kroz pisanje procesuram emocije i dešavanja iz realnosti daju mi podstrek da i dalje nastavim s pisanjem pesama, što je dovelo i do rođenja moje nove knjige.

Koju poruku nosi vaša nova zbirka pesama ,,U kolevci srca“?

– Poruka bi bila da je veoma važno da u kolevci srca vlada mir i harmonija, odnosno da emocije koje nosimo u sebi budu u ravnoteži, mada, svaki čitalac će pronaći neku svoju poruku, što je i lepota poezije – da se tumači i doživi na različite načine. Moje pesme i dalje predstavljaju slike trenutnih osećanja, proživljenih situacija i karaktera ljudi s kojima se kroz život susrećem. U novoj knjizi su te pesničke slike obojene vedrijim bojama u odnosu na prethodnu zbirku jer su stvarane u dinamici života, za razliku od prethodne, koja je nastala, praktično, ,,izvan života“.

Na koji način je poezija oblikovala vaš život?

– Poezija je postala način mog života. Pisanje stihova postala je nasušna potreba. Skoro svaki dan napišem pesmu, stih ili bar neku misao koja je za mene obeležila taj dan. Volim i da čitam poeziju, trudim se da pratim rad pesnika današnjice, ali se rado vraćam klasicima naše i svetske poezije.

Kako biste opisali svoju poeziju? Do koga mislite da bi mogla da dopre?

– Moji stihovi podsećaju na haiku. Pesme su, većinom, kratke. Trudim se da sa što manje reči prenesem emociju, stvorim sliku u glavi čitaoca i prenesem određenu poruku ili izvedem zaključak. Pesme su životne, što znači da govore o društvenim fenomenima, ljudskim osobinama, situacijama, sudbinama i emocijama. U njima ima ironije, bola i ljubavi. Prema mom mišljenju, moje pesme mogu da dopru do svih onih ljudi koji vole da prožive emociju i koji žele da promišljaju na različite načine o životu. Mogla bi da se svidi čak i onima koji kažu da nisu ljubitelji poezije.

Mislite li da poezija poslednjih godina doživljava novu popularnost, pruža li mogućnost afirmacije mladim pesnicima?

– Smatram da proza i dalje ima prednost u odnosu na poeziju, ali drago mi je da to ne sprečava mlade ljude da stvaraju poeziju i veruju u njenu neophodnost postojanja. Različita pesnička okupljanja u Beogradu koja su posećena, idealna su prilika da se pesnici druže i pričaju o poeziji, kao i da jedni druge inspirišu. Mnogobrojni pesnički konkursi takođe su dobra prilika da se mladi ljudi afirmišu kao pesnici.

Kako trenutno vidite stanje naše pesničke scene? Kako se poezija snalazi i prilagođava ovim brzim vremenima?

– Ima veoma kvalitetnih pesnika mlade generacije na našoj pesničkoj sceni. Poezija je, prema mom mišljenju, fluidna i može odlično da se prilagodi novim, brzim, vremenima ukoliko govori o aktuelnim temama jezikom današnjice.

Da li je biti pesnik stanje duha ili izabran put?

– Biti pesnik je stanje duha, zbog kog izabereš taj poetski put.