Полазак у школу није разлог за страх

КАКО ПРИПРЕМИТИ СЕБЕ И ДЕТЕ ЗА ПРВИ РАЗРЕД

Родитељи не треба да брину да ли дете већ зна да чита и пише јер то нити је толико битно нити је показатељ његових интелектуалних способности

Присуство родитеља, као и учитеља, има важну улогу у одрастању и даљем животном избору сваког детета. Поред породице, деца и у вртићу добијају веома битан подстицајни импулс у припреми за полазак у школу. Ту се остварују бројни социјални контакти, упознају се с ликовним и музичким стваралаштвом, сазнају о свету око себе, али и бивају део једне заједнице, која, кроз бројне ситуације, учествује у формирању дететове личности.

Родитељи треба да припреме дете за полазак у школу тако што утичу да оно формира реалну слику о себи, о томе шта може и на чему треба да поради. Упознају их с тим шта је добро, а шта не и развију им осећај одговорности и емпатије.

– Улога и припрема родитеља веома је битна у стварању неких навика с којима деца треба да крену у први разред. То су основне способности и навике, од тога да знају самостално да једу, да умеју да се обуку, самостално користе тоалет. Управо ово даје деци осећај сигурности и самосталности. Често родитељи постављају питање да ли је њихово дете емоционално зрело за школу. Емоције на овом узрасту треба да постигну такав ниво којим ће да ублаже афективни карактер, постану стабилније и више контролисане. Емоције су и даље променљиве, али у мањој мери. Дете више није ни толико плачљиво нити толико плашљиво. Мање се љути, али и ту љутњу више не показује тако бурно. Једноставно речено, емоционално сазревање потискује дечји егоцентризам. Цео тај процес емоционалне зрелости психолог процењује од почетка дететовог уласка у канцеларију до тога да ли је дете спремно да остане насамо с психологом – каже за Борбу Гордана Илић, психолог у Основној школи “ Бранко Радичевић” у Смедереву.

Како даље истиче, оно што директно има позитиван утицај на припрему за школу јесу бројне дечје игре – дидактичке и игре драматизације. Поред тога, бољој адаптацији за полазак у школу доприносе и радне активности у вртићу. Оне утичу на бољу концентрацију, упорност, сарадњу с другом децом.

– Полазак у школу је стресна ситуација за дете, али и за родитеље. Забринути родитељ страхове неминовно преноси на дете, мада није код сваког исти степен стрепње. Наиме, ако се детету у породици посвећује пажња, ако му се показује љубав и ако се оно осећа прихваћеним и вољеним, онда је и родитељска брига безразложна. Такво дете ће се свакако и лакше прилагодити, али и савладати новонасталу ситуацију. Довољно је да дете научите да пажљиво слуша друге када причају, као и да сачека свој ред на одговор. Учите га да се понаша пристојно, да поздрави одрасле с уважавањем, да зна да каже добар дан, довиђења, извини и хвала. Напоменула бих да о учитељу увек треба говорити с поштовањем да бисте то пренели и на дете јер ће учитељ бити ваш будући сарадник у свим предстојећим изазовима – наглашава Илићева.

Пракса показује да се често на самом почетку школовања код деце јавља школска фобија. Она    може да се јави и код деце која су раније исказивала несигурност, плашљивост и имала друге страхове, на пример од животиња и непознатих људи. Наша саговорница је мишљења да школа може бити само окидач за настанак нове фобије, али наглашава да ово стање треба разликовати од уобичајене стрепње због поласка у школу јер фобија се може препознати ако дете има симптоме попут болова у стомаку, бледила, појачаног рада срца или неке тикове.

– За дете је битно да уме да се прилагоди групи вршњака јер деца долазе из различитих породица и овде су у прилици да уђу у конкуренцију с другом децом, да постепено пронађу своје место у групи, уз међусобно поштовање и уважавање, да деле простор и пажњу учитеља. Такође, неопходно је нагласити да прилагођавање не иде код сваког детета истим темпом, па зато прелазак мора да тече неприметно, природно, што подразумева постепено увођење нових захтева и дисциплинских правила – каже Илићева.

Код родитеља често влада страх да ли је дете довољно спремно за школу, да ли треба да зна да чита и пише. Према речима наше саговорнице, родитељи о томе не треба да брину јер нити је то толико битно нити је то показатељ интелектуалних способности детета.

– Довољно је само да знају да препознају слова и да знају да напишу своје име, евентуално да изброје до 20. Пожељно је да знају шта је лево, а шта десно, горе, доле, иза и испред. Потом, да умеју да поређају предмете по величини и да препознају у ком скупу има више елемената – сугерише психолог Илић.

Наша саговорница на крају даје и савет свим родитељима да никако не застрашују дете школом да не би развило страх и одбојност. Уколико су родитељи опуштени и показују да верују у своје дете, и оно ће веровати у себе.

аутор КРИСТИНА АНТИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА