Био је то мост између култура и народа, платформа за екипно надметање,...
БОРБА С БИКОВИМА ОДРЖАНА ЈЕ У БЕОГРАДУ 1971.
Бикови су бродовима стигли у Ријеку, одакле су камионом превезени до Таша
Борба са биковима једна је од најпознатијих шпанских традиција, а истовремено и најконтроверзнија јер се за њено спровођење користи посебна врста говеда. И данас у Шпанији постоји велики број заљубљеника у кориду и сматрају је јединственим спектаклом, уметношћу и традиционалним обележјем предака.
Пре више од пет деценија, у јесен 1971, дух Шпаније пренет је и у Југославију, на Ташмајдански стадион, када је у центру Београда одржана корида. Према писању тадашње штампе, овој традиционалној шпанској манифестацији, у организацији трговинског предузећа “Задругар”, присуствовало је скоро 5.000 гледалаца, који су овацијама испратили догађај пренет изван граница Пиринејског полуострва. Главна звезда био је Луис Мигел Домингин, један од најбољих шпанских матадора 20. века, чије је мајсторије описао чак и Ернест Хемингвеј у делу “Опасно лето”.
Уочи тог 2. октобра по Београду су били излепљени промотивни плакати на којима је писало “Прва класична корида ван Шпаније”, а изнад града су летели авиони из којих су бацане најавне рекламе, док су насловне стране штампе биле испуњене текстовима о доласку кориде у престоницу. Поред аутентичности шпанске кориде, нагласак је стављен и на Домингиново име, који је наступао заједно са матадором Робертом Пилесом и рехонеадором-тореадором Алфредом Kондеом.
Овај дуго очекивани спектакл два пута је одлаган, најпре због лоше организације, а потом и због непогодних временских услова. Ипак, за прву овакву приредбу далеко од граница Шпаније ташмајданска арена била је дупке пуна, а неодлучни гледаоци једва су поверовали да ће се прогнозе метеоролога обистинити и у последњи час су прикупили храброст да присуствују борби човека и устрашених животиња.
Kако се приближавао тај дуго ишчекивани датум, припреме за спектакл су постајале све интензивније, па је тако стадион на Ташмајдану привремено претворен у праву арену за кориду. Испред трибина постављена је дрвена ограда, док је централни део био посут земљом. Према наводима, бикови су доспели прво бродовима у Ријеку, а потом су превезени камионом до Београда. Довезени су најпре уз рампу код Пете београдске гимназије, па пуштени из кавеза кроз пролаз којим се ишло у дискотеку “Цепелин”. Дванаест бикова који су стигли у Југославију били су смештени на Институту за вирусологију и серуме “Торлак”, а до борбе су редовно добијали витаминске инјекције.
Kао што то обичаји налажу, и корида на Ташу почела је у 15.30 свечаном парадом свих учесника које је с трибина пратила музика шпанског оркестра, а потом је на стадион ушетала и тореадорска тројка – Луис Мигел Домингин, Роберто Пилас и Алфред Kонде. Пре него што почне да се бори, матадор баца капу на земљу, а према њиховом веровању, ако се она окрене нагоре, то је лош знак. Па тако, 18-годишњи Роберто Пилес, наизглед нејак, али окретан попут чигре, посветио је једну борбу публици и бацио капу. Она се, нажалост, окренула како не треба, па ју је Пилес љутито шутнуо. Прву борбу је окончао бриљантно, показавши изузетну храброст, али га је лоша срећа из капе сустигла у другој борби, када је бика успео да савлада тек у четвртој рунди.
Ни Домингина није прати ла срећа. Један од најстаријих шпанских матадора доживео је на Ташу 15. инцидент у арени, када је већ у првој борби цео спектакл могао да буде завршен јер се ова светска звезда након свега неколико минута борбе нашла на роговима животиње. Трећи матадор рохенеадор Kонде, који је специфичан по томе што се бори на коњу, био је поздрављен аплаузом јер је показао велику вештину при ликом борбе.
Иако је с нестрпљењем оче кивала спектакл, београдска публика није умела да гледа кориду, што се донекле и оче кивало. Било је аплауза, али право шпанско “о-ле” није се чуло, па су тако Београђани че сто негодовањем и звиждуцима доказивали да су ипак велики пријатељи животиња.
Супруга опаснија од рогова
Један стари шпански пропис забрањује супрузи, мајки и ће рки матадора да посматрају његову борбу, а разлог томе је ситуација у којој се нашао један млади матадор тек корачајући према слави, када му је приликом једне борбе живот узела су пруга, коју је највише волео. Наиме, када се борба приводила крају, млади тореро извео је најопаснију фигуру и окренуо леђа бику иако се налазио на малој раздаљини од њега. Тада је у публици завладао тајац, али супруга младог матадора ни је могла да издржи и из страха је вриснула. Тореадор је у том тренутку изгубио концентрацију, а огромна животиња му је зарила рогове у леђа. Овај трагичан призор натерао је савез кориде да донесе необичан пропис по ком чланови породи ца шпанских тореадора не могу да присуствују борбама. Из тог разлога Лучија Бозе, супруга звезде Домингина, могла је да дође у Београд, али није смела да присуствује кориди на Ташмајдану.
Донжуан из Мадрида
ЖИВОТНА ПРИЧА СЛАВНОГ МАТАДОРА ДОМИНГИНА
Звезда београдске кориде био је искусни матадор Домингин. Рођен је 1926. у Мадриду као Луис Мигел Гонзалес Лукас. Није га, као многе друге тореадоре, сиромаштво нагнало да уђе у арену и ухвати се у коштац с биком. Био је син познатог матадора и одувек је живео у свету у којем је корида најважнији догађај. Због тога је за њега било најприродније да чим одрасте, пође путем који су означили његов отац и његова браћа, династија Домингин.
Публици се први пут представио када је имао 12 година, аматадор (тореадор који је убио бика) постао је 1941. Био је висок, леп и згодан и привлачио је пажњу свуда где би се појавио, посебно женског дела публике. Да је био велики заводник, говори и чињеница да је Хемингвеј, иначе Домингинов велики пријатељ, једном приликом о њему рекао: “Kад би се Дон Жуан вратио на земљу, имао би црте Доминигина.”
Многе су жене широм света делиле мишљење чувеног писца, а није тајна да је управо Мигел био велика љубав глумице Аве Гарднер. Пре ње био је у вези с мексичком глумицом чешког порекла Мирославом Штерновом, која се, наводно, убила након раскида с њим узевши прекомерну количину лекова. У Домингиновој биографији, коју је написао Kарлос Абеља Марин, помиње се и да је славни матадор својевремено завео и Брижит Бардо, Риту Хејворт, Лану Тарнер, Оливију де Хавиленд, Лорен Бакол, Роми Шнајдер, Марију Феликс, Зазу Габор…
Након завршетка бурне и страсне везе с Авом Гарднер, која је ипак привачила највећу пажњу јавности, Домингин се оженио италијанском мисицом и глумицом Лучијом Бозе. У турбулентном 12-годишњем браку (1955-1967) добили су троје деце – ћерке Лусију и Паолу и сина Мигела Бозеа, велику музичку и филмску звезду (играо је у Алмодоваровим “Високим потпетицама”).
Луис Мигел је једнако снажно деловао на бикове у арени и на женска срца, па је тако упоређивао кориду с љубавним освајањем, објашњавајући да успех у оба случаја зависи од три елемента: технике, мајсторства и емоција. Говорио је енглески, француски и италијански, а како је по природи био авантуриста, пропутовао је готово цео свет.
Уживао је у пажњи и слави. Није био само тореадор, већ је држао и предавања на телевизији, трговао и дружио се с бројним угледним људима из света познатих, међу којима су били писци Жан Kокто и Труман Kапоте, редитељ Орсон Велс, уметник Салвадор Дали, глумци Јул Бринер, Kлаудија Kардинале, Софија Лорен, Одри Хепберн и Мел Ферерали и шпански диктатор Франсиско Франко, који је ловио на Домингиновој фарми.
Био је власник једне од највећих уметничких ко лекција свог великог пријатеља Пабла Пикаса, па је тако једну од најлепших кућа претворио у галерију, где се нашла и чувена Пикасова “Тауромахија” (Бо рба са биковима) на слици и на керамици. У кориди је понекад носио костиме које је Пикасо дизајнирао специјално за њега, преноси новинар Фернандо Мар тинез Ернандез.
Домингин је био велики боем и заводник, али и прави атлета. Није пио и пушио, а пред сваку борбу дуго се одмарао и припремао.
Хемингвеј је за магазин Лајф 1959. написао сери ју прича о ривалству у кориди између Домингина и његовог зета Антонија Ордоњеса. Приче су прето чене у књигу “Опасно лето”, објављене 1960, након пишчеве смрти.
Борба с биковима је бесмислена без ривалства, али када имате два сјајна матадора, то онда постаје смртоносно ривалство – написао је Хемингвеј, обја снивши да то непрестано надметање може да натера тореадора да прекорачи способности и буде рањен или убијен, пренео је АП. То опасно лето завршило се тако што је Домингину бик пробио бутину роговима у Билбаоу, и то не током неког ризичног маневра, већ током једноставне припреме животиње за следећи корак, једног од рутинских потеза које је Домингин до тада урадио хиљаду пута.
Следеће године – 1960, Домингин се повукао први пут из кориде. Вратио јој се поново тек 10. јуна 1971, неколико месеци пре гостовања у Београду. Дефи нитивно се пензионисао 1973. Остао је упамћен по великом умећу, ауторитету, моћи и доминантнос ти, кључним особинама за врхунског тореадора у то време. Неки критичари пак сматрали су да му недостаје грациозности и да му је стил, премда тех нички савршен, био генерално хладан и механички, описује енциклопедија “Британика”. Хемингеј га је описао као “шармера, црног, високог, без кукова и за нијансу предугог врата”.
Ангажовао се и као политичар на страни екстре мне деснице и био је оснивач фашистичке стран ке Шпанска фаланга. Kада је преминуо 1996. од последица рака стомака и можданог удара, био је девет година у браку са Росарио Примо де Ривером, рођаком генерала и диктатора Хосеа Антонија При ма де Ривере.
аутор ТАМАРА ЈОРГИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВА БОРБЕ