Scroll Top

Публика увек препозна искорак

publika-uvek-prepozna-iskorak
Сличне теме

Исидора Симијоновић, позоришна, филмска и телевизијска глумица

Преласци и промене, истраживања различитих карактера, околности и периода је велика радост, помери те и изазове да искочиш из сопствених оквира

Фото: Зоран Јовановић

Исидору Симијоновић гледали смо у серијама “Јутро ће променити све”, “Убице мог оца”, “Време зла” и многим другим, док су љубитељи позоришта могли да прате њен рад у Београдском драмском позоришту, чији је стални члан, где тренутно игра представу “Лажљиви живот одаслих”.

Након много труда, рада и снимања и послом испуњене године коју испраћа Исидора за 2024. најављује неколико потпуно различитих пројеката. Почетком године публика ће је поново гледати у новој сезони “Азбуке нашег живота”, затим у серији “Време смрти”, а касније и у филмовима “Поред нас” и “Воља синовљева”, о чему више открива у разговору за Борбу.

У филму “Воља синовљева” Немање Ћеранића, који нас очекује крајем наредне године, тумачите главну женску улогу – Анђелију. Какви су досадашњи утисци?

– “Воља” је по жанру, прецизно описано, епски футуризам, с елементима фантастике, и невероватно је аутентична. Спој је свима нама познатог, традиционалног и потпуно измишљеног и догађа се у далекој будућности. Ништа слично никада нисам ни прочитала ни гледала, због чега ми се чинило нарочито изазовно и врло ме је обрадовао позив да играм Анђелију. Аутори су дуго радили на том сценарију, што је веома важно, радује ме и одлична глумачка екипа. Анђелија је храбра, срчана девојка која сама путује кроз тај суров свет, у ком влада борба за преживљавање. Путеви јој се укрштају с главним јунаком Јованом и њих двоје надаље ненадано постају сапутници. То је епска прича о храбрости и љубави.

Мислите ли да ће филм заинтригирати публику?

– То се никада не зна и никада не можемо до краја да претпоставимо. Оно што можемо да урадимо јесте да у то уложимо сав свој ентузијазам, креативни капацитет и потенцијал. То је оно што је до нас. Сви људи који раде на пројекту страшно верују у то и знам да смо се сви на својим позицијама пронашли с разлогом. Мислим да то све заједно даје резултат који резонује добро с публиком и у том смислу имам добар осећај. Верујем да публика увек препозна искорак и покушај да се понуди нешто ново, маштовито, као и да су људи, када им се учини да ће гледати нешто ново, једнако ентузијастични. Верујем да ће макар бити радознали, а то је довољно да погледају.

Иако сте млади, имали сте прилику да се досад опробате у различитим жанровима, ликовима и епохама. Шта вам највише прија, а шта прижељкујете?

– Имам ту срећу да сам се већ опробала у много тога, а то је управо и најзанимљивији део нашег посла: преласци и промене, истраживања различитих карактера, околности, периода. То јесте велика радост, помери те и изазове да искочиш из сопствених оквира. Увек се радујем пројектима који захтевају додатне вештине јер то у мени буди дечју радост. Занимљиво ми је све што захтева неку вештину коју знам или морам да је савладам, која захтева додатно залагање.

Премијера друге сезоне серије “Азбука нашег живота” је 3. јануара. Шта публика може да очекује од Ане у новој сезони?

– Моја јунакиња се тек породила, играм младу маму. Посебно ме радује што се бавим искреним приказом мајчинства, који ретко виђамо. Ана пролази кроз нешто што је познато као беби-блуз и изазове мајчинства који су страшно тешки. Осећај да мораш све да знаш и да будеш добра у томе, док не знаш ништа и осећаш се потпуно беспомоћно у односу на задатак испред тебе, а све то је праћено утиском да не смеш да оманеш. Улога мајке је невероватно тешка и женама треба много више подршке, потребно им је да знају да нису саме у томе. Неизмерно ми је важно да жене које пролазе кроз то могу да пронађу неку врсту подршке, разумевања и утехе. То је био мој циљ, а одговорност, самим тим, била је већа, посебно јер немам личног искуства у томе.

Верујете ли да људи препознају такву врсту подршке и да им она заиста значи?

– Верујем јер да није тако, не бих се бавила овим послом. Сматрам да је највећа вредност причања приче, дељење искуства преточено у уметничку форму која код човека буди неку врсту реакције, а која је највреднија када човек осети да није сам у неком искуству или му пружи неку врсту утехе и разјашњења. Мислим да је то разлог зашто читамо, гледамо и конзумирамо садржаје. Верујем да ће различити људи, у различитим садржајима пронаћи себе и да није флоскула, већ истински значајно ако се нађе барем један човек коме то значи. Зато у ономе што радим увек тражим нешто мени значајно јер то је једини начин да се то осети и с друге стране. Уколико не налазим лични мотив да испричам причу неког лика, немам потребу да је причам, то ми је бесмислено.

На шта никада не бисте пристали зарад улоге?

– Никада не бих радила нешто за шта сматрам да је етички неисправно и шаље поруку која је у тешком конфликту с мојим вредностима или шаље социјално-друштвену поруку с којом се ја не слажем.

Чега нам данас у кинематографији фали?

– Фали више пројеката који су окренути младим људима и њиховим проблемима и верујем да је због тога серија “Јутро ће променити све” имала ту врсту прихватања код омладине јер је ретко да им се неко обраћа на такав начин. Рекла бих да нам недостаје и породичних серија, које се баве свакодневним темама и проблемима. То је био разлог зашто сам се радовала серији “Азбука нашег живота”, која је управо тог жанра и верујем да је публика због тога толико и воли.

Наредне године имаћемо прилику да вас гледамо и у филму “Поред нас”. Можете ли да нам откријете нешто више о њему?

– Филм представља један ријалити, преживљавање у природи, чији су се учесници пријавили због новчане награде и одвија се у садашњем времену. Преиспитује људску природу, када се човек нађе у ситуацији да се бори за живот, где је доспео борећи се за новчану награду, која је у капитализму, у ком живимо, на крају дана малтене једнака борби за живот. Ниво суровости и похлепе се стога од тренутка када схвате да је борба за новац прерасла у борбу за живот не мења много, али се све друго закомпликује. Било ми је врло инспиративно што играм у екстремним околностима и што постоји развој свих ликова од ситуације у којој их затичемо на почетку, до тога како филм иде ка крају, где се све њихове позитивне и негативне особине доводе до екстрема и ситуација постаје сулуда.

Имате ли узоре?

– Постоје људи који су ме инспирисали. Неки кроз рад, неке сам упознала успут, а неке нисам, али сам их гледала издалека. Недавно сам завршила књигу Мире Фурлан и то је за мене било вредно и инспиративно искуство, које ме је дотакло јер је изузетно ценим као глумицу.

Фото: Зоран Јовановић

Жена жени није вук

Исидора је у септембру имала премијеру представе “Лажљиви живот одраслих”, урађене према роману Елене Феранте. То није класична драмска адаптација романа, већ има маштовита решења у редитељском приступу и концепту словеначког редитеља Себастијана Хорвата. Чини је 17 жена и цео комад је из женске визуре. Окосница представе је женско одрастање, сазревање, притисци и проблеми у женском искуству и тражењу свог места и себе у односу на свет.

– Нас три се мењамо у главној улози Ђоване, коју предајемо међусобно као штафету. Осећа се лепа, дирљива и аутентична снага. Осећа се да је то и лично искуство нас 17 жена, наша лична повезаност, као један колектив који уживо руши глупи мит да је жена жени вук, што осетим сваки пут када играмо представу – наводи Исидора.


Фото: Драгана Удовичић

Додај коментар: