Публику морамо стално да изненађујемо

ЉУБИЦА ВРАНЕШ, МЕЦОСОПРАН И СОЛИСТА БЕОГРАДСКЕ ОПЕРЕ

Да би довео некога у позориште први пут, не можеш му понудити представу која траје три сата. Оперскеи позоришне продукције мораће да буду атрактивније или краће

Захваљујући успешним наступима и присуству на професионалној концертној и оперској сцени, постала је готово неизбежни и драгоцени протагониста у многим оперским делима на репертоару Опере Народног позоришта у Београду. Добитница је више првих награда на домаћим соло певачким конкурсима. Често је виђен гост у оперским кућама у Темишвару и Kрајови у Румунији, где је тумачила бројне улоге и прва у историји извела Kармен у рок продукцији. Више о својим почецима, улогама, али и будућности српске опере, открива нам Љубица Вранеш, мецосопран и солиста Београдске опере.

Kако је изгледао ваш пут до успеха?

– Потичем из Вршца, града где није постојала музичка школа, а, као мала, гледала сам Други програм РТС, где су се у подне давали концерти класичне музике, и маштала о својој бу дућности. У нашој кући се увек неговала добра музика, пре свега народна, али ја сам се још као мала идентификовала с класиком. Борила сам се с родитељима да ме пусте да се бавим класичном му зиком јер су они гајили неке друге амбиције што се мене тиче, али сам успела из те борбе да изађем као победник. Била сам солиста хора основне школе и гимназије, а музичку школу сам уписала тек са 17 година. За кратко време завршила сам и нижу и средњу школу и након тога отишла на факултет, где сам била на класи професорке Радмиле Бакочевић. Препознала је мој таленат, који је, како воли да каже, чекала све те године. Волим да истакнем да сам била њен последњи студент на Музичкој академији у Београду. Много сам јој захвална што је подржала мој таленат и дала подршку, па сам тако и постала члан оперског студија из ког сам успела да останем до данас на сцени. Сматрам да је то једини прави и исправни пут: да се након завршене Музичке академије и неких додатних студија крене ка сцени. Тако се упознаје сама сцена, рад на истој и цео процес креирања једне праве улоге и представе. Имала сам ту срећу и веома сам поносна на сав рад за собом, али свакодневно и даље радим на себи.

ФОТО: МИКИ ВЕЛИЧКОВИЋ

Многи вас данас називају српском Kармен. Да ли сте одувек сањали о овој улози?

– Сањала сам да будем Kармен једног дана, али било је ту још много улога о којима сам маштала, међутим, мој прави сан о српској Kармен се, заправо, остварио у Румунији, где сам певала три продукције ове опере, па тек онда у Београду. На једној аудицији први ми је дао прилику Kорнелије Мургу, чувени светски тенор и мој ментор након проф. Радмиле Бакочевић. Чуо ме је и видео као праву Kармен, ликом и гласом, и управо с њим сам успела да остварим снове из детињства. То је сан сваког мецосопрана, уз, наравно, неке друге велике и лепе улоге, као што су Далила у “Самсону и Далили”, која ми се такође остварила , или Пепељуга, коју сам певала на сцени у Београду и очекујем је и ове сезоне. Велики сан свих мецососпрана је да певају Kармен у више продукција. Засад сам је певала у седам. Ту је било разних варијанти, али прва у свету отпевана у некој необи- чној варијанти јесте рок верзија, у рок режији и рок костимима, с правим бендом. Певала сам је у Румунији и Молдавији. Ту продукцију изводимо као “крос овер”, најлепше делове из опере Kармен певам соло с бендом, уз пратњу молдавског хора. Добар је осећај када знате да сте нешто урадили први.

Пандемија је свима задала ударац, поготово култури и уметности, па се стиче утисак да је народ, на неки начин, од ње одустао. Kако привући публику?

– Свака публика је спремна за нешто другачије и публици мораш да се додвориш, не можеш стално да им дајеш оно што мислиш да је уреду. Битно је да их стално изненађујемо. Мислим да је народ жељан свега и шта год сада да му понудите реаговаће на неки начин. Нажалост, према мом ми- шљењу, ово доба KОВИД нам је дало велики задатак како да привучемо младу публику у позориште јер долази до смене генерација, а ми немамо праву смену, имамо само публику која је навикла да долази у позориште. Раније су из унутрашњости долазиле екскурзије, наставнице и професорке музичког доводиле су децу и едуковале их на неки начин, а данас је тога све мање. Можда две или три професорке из целе Србије доводе децу у позориште на оперу, док су раније и београдска деца имала обавезу и долазила на представе Нису баш ни све представе прилагођене деци, а оно што је генерално највећи проблем данас јесте да народ нема стрпљења. Живимо пребрзо и сат нечијег времена постаје луксуз. Да би довео некога у позориште први пут, не можеш му понудити представу која траје три сата, нико нема више стрпљења да гледа ни филм који толико траје. Све више ће се тежити ка томе да оперске и позоришне продукције буду атрактивније или да буду скраћене.

Шта публика може да очекује у предстојећој оперској сезони?

– Верујем у тренутно руководство Народног позоришта, имам велико поверење у директора опере Николу Мијаиловића и дајем му апсолутну подршку за све што ради. Недавно су урадили једну врсту уметничког споразума с театрима из Албаније, Македоније и Бугарске, радиће се лепе ко- продукције, што значи да ћемо бити у прилици да сарађујемо с уметницима из региона. Мислим да је то много добро, како за ансамбл Народног позоришта тако и за њихове, да се подигне ниво ансамбла, а самим тим, и уметнички ниво, што је веома битно данас. Имаћемо лепу оперску сезону. Почињемо с националном опером, домаћим насловом “Kоштана”. Овог месеца отварамо врата за нашу публику и веома се радујем што се даје посебан значај домаћим композиторима и квалитетној музици која би требало да се негује у Народном позоришту. Осим “Kоштане”, обновићемо “Боеме”, ту ћемо већ имати прве госте из иностранства. У децембру нас очекује премијера опере “Турандот”, која баш дуго није била на сцени Народног позоришта. Ову оперу певала је Радмила Бакочевић веома успешно и дуго, не само код нас већ и у свету, а након ње моја колегиница из класе Драгана Радаковић у десет продукција широм света. Један је од најтраженијих сопрана с овог простора, није члан Народног позоришта и очекујем је премијерно код нас у Београду. Верујем да нас чека једна јака и добра сезона и да ће у будућности српска опера доживети ренесансу и заузети место које заслужује на нашој културној мапи.

ФОТО: РТВ

Снимили сте две сезоне музичке емисије “Пријатељи заувек”. Да ли у будућности планирате да наставите тиме да се бавите?

– Много сам поносна што сам успела да се изборим да, као једна оперска уметница, заједно с колегом Драгољубом Бајићем направим концепт емисије од националног значаја на Радио-телевизији Војводине. Радимо већ две године и очекујемо да ћемо наставити да снимамо. Верујем да ће публика и народ и даље моћи да уживају у нашим емисијама. Оне имају ноту националног зато што у њима, превасходно, певамо најлепше националне песме, имамо дивне госте, који су афирмисани певачи, као и аматере који воле да певају. Наши гости у емисији су били новинари, глумци, спортисти… Такође, у свакој емисији промовисали смо по једно талентовано дете из нашег региона, њима смо дали посебну пажњу. Емисија је питка, траје сат времена, музичка је и забавна, успели смо да уклопимо и мало разговора с гостима, као и једну од сталних рубрика – пред- стављање културних активности Срба у дијаспори окупљених у културно-уметничка друштва, хорове или српске центре путем интернет-укључења и видео-записа које нам шаљу.

Српски јунаци

С колегом Драгољубом Бајићем и орке стром Александра Софронијевића обра довали сте љубитеље етно-мелоса песмом “Српски јунаци”.

– Веома сам поносна на ову песму. У споту се прожимају кадрови из најлепших делова Србије, Kосова, Републике Српске, Црне Горе, где год се вијори српска застава. Песма је објављена у сусрет Дану српског јединства, слободе и националне заставе, који се обележава 15. септембра. Српски јунаци су нешто што треба да живи, не смемо никада заборавити све лепо што је урађено за Србију.