Разговор са Миломиром Марићем

Не подносим глупост и досаду

Сад сам пронашао другу младост на телевизији и мене телевизијски посао забавља, а кад је мени забавно, забавно је и народу

Mене је кроз живот водила радозналост, па колико да кошта, нека ко шта, као и борба против досаде. Једино шта нисам никад трпео то су глупост и досада! Моја глава је пуна разних непотребних информација, а шта ће ми пуна глава? Боље празна глава поред Гугла, Википедије, ТВ канала, прича Миломир Марић, провокативни новинар и главни и одговорни уредник ТВ Хепи. Својим емисијама „Ћирилица“ и „Голи живот“, као и jутарњим програмом, непрестано узбуркава јавност, а у емисијама подстиче саговорнике да говоре без ограничења.

• Захваљујући мени, они су и гори од себе. Говоре код мене и оно што крију од своје жене, од себе самих и оно што не смеју да сањају – додаје Марић.

А како се одвијао његов професионални и животни пут, од дисидента до водећег мејнстрим новинара, открива за наш часопис.

• Сад сам пронашао другу младост на телевизији и мене телевизијски посао забавља, а кад је мени забавно, забавно је и народу. Мислим да нема те власти или силе да ме „скине“ с телевизије, сам ћу себе „скинути“ и посветићу се ономе што сам некад умео, уколико у међувремену нисам заборавио, значи писању. Бавићу се озбиљним темама, јер нико током ових протеклих деценија није дао одговор на разлоге свих наших несрећа, кад су се многи народи неупоредиво боље снашли од нас. Узмимо за пример време када је Еди Рама причао како је као младић и кошаркаш укључивао телевизор и стављао антену, и уз телевизијски снег гледао Владу Дивца, Дражена Петровића… Виктор Орбан је као младић долазио преко границе и куповао плоче рокенрол музике у Новом Саду. Ђерђ Конрад је Југославију доживљавао као Америку, а Милан Кундера је долазио на летовање и мислио да је све то илузија, да је то морска измаглица. Е, ми смо упропастили такву државу и дозволили да нас друге земље престигну, а да ми завршимо на стубу срама – говори Марић. Међу колегама и пријатељима је познат по читалачком жару, као љубитељ писане речи.

Први интервју за Борбу
Жао ми је што нисам био подобан, паникад нисам објавио текст у Борби, мада су заредакцију писали сви моји пријатељи који ће касније радити у часопису Дуга, на разним телевизијама и остати моји доживотни пријатељи. Међутим, када сам 1987. објавио књигу „Деца комунизма“, била ми је част кад су ме позвали да дам интервју за Борбу. Дедијер ми је рекао да може мирно да склопи очи, јер се родиоњегов наследник – сећа се Марић како је “освануо“ у Борби

• Ех, какав је тај Марић некад био! Ово што је сад је закречени Марић. А како то никог не интересује и ово је превише. Читам, али кријем, трудим се да изгледам као да ниједну књигу нисам прочитао, да би ме људи разумели – додаје саговорник. Марићева књига „Деца комунизма“ је била провокација и критички осврт на време у које, како објашњава, није могао да се уклопи.

• Ни у Нину нису могли да ме приме, иако смо Мирјана Бобић Мојсиловић и ја били предвиђени да будемо нове звезде Нина. Опет сам нешто “покварио” и не само да нисам био примљен да радим него ми је годинама био забрањен улазак и у зграду Политике, да не бих ширио опозициону заразу. Обрео сам се у часопису Дуга, где је било стециште “народних непријатеља”, где су радили људи којима је било забрањено и име и презиме. Рецимо Брана Црнчевић се потписивао као А. Љубимов. Легендарни главни и одговорни уредник Политике, Александар Ненадовић, уређивао је рубрику “Цео свет” и потписивао се само иницијалима А. Н. Аутор серије “Музиканти”, Жика Лазић, затим Душко Савковић, сви су они радили у Дуги. Уредник еротске рубрике био један представник „Јата“ у Каиру, и заљубио се, па и проневерио паре, јер је с љубавницом отишао на врх Килиманџара. Читао је Хемингвејове “Снегове Килиманџара”… После тога је завршио на робији, због привредног преступа, односно недозвoљeне љубави о државном трошку. И на робију су га сместили са Милованом Ђиласом. Касније се испоставило да је цинкарио Ђиласа. Зато је добио нову шансу за живот, чак и уредничко место. Међутим, направио је прекршаје због којих су забранили да Дуга излази, због наводне порнограрфије. Тако су нас понизили, а у ствари, хтели су да нас политички дисцплинују – сведочи Марић. Хапшен је и у Загребу и Београду.

У Загребу ми је досије био као у филму “Професионалац”. Једног дана код мене, у редакцију је дошао Раденко Радојичић, фамозни вођа групе “Лабрадор”, кога су овде тукли јер је Туђманов агент, а у Загребу га прогонили да је српски агент. Кад је дошао код мене, имао је 45 килограма, испричао је потресну причу о свом животу и рекао да се нада да ћу Американцима пренети све од речи до речи. Питам га: ”Каквим, бре, Американцима”? Одговорио је да су ме загребачкој полицији водили као шефа ЦИА за Београд. И онда ми је показао мој досије из загребачке полиције. То су били моји разговори са Туђманом, са Антом Топићем Мимаром, фамозним колекционаром, са Миком Трипалом, Савком Дапчевић, са разним усташким терористима, затим моји разговори са Миром Баришићем у Парагвају. Чега све ту није било, буквално је могло да се штампа као књига. Свега се нисам ни сећао нити сам бележио, то је све било фантастично прекуцано. За разлику од мог београдског досијеа где је била одлука суда да ме прислушкују, прате, да ми улећу у стан, али не и шта су прислушкивали, шта су тражили, шта су нашли.

Једино је остало кад сам привођен у полицију, да сам дао неке исказе, али то су класичне ствари, које сам као записнике потписивао после саслушања, није ту било ничега што ја нисам знао. О свему томе сам читао 2001. када су отворени тајни досијеи, а прислушкивали су ме од 1979. наводи Марић. Занимљиво је да је, кад је објављена књига „Деца комунизма“, Марић био гост код Драгана Бабића у емисији „Кинооко“. У тој емисији су се појавили Светозар Вукмановић Темпо, Владимир Велебит и сви Титови најблжи сарадници. А ја сам у књизи објашњавао у каквом времену су живели, кога су служили и ко су били. Највећи комплимент у то доба добио сам од Коче Поповића, који је написао у свом дневнику: „Докле је пала моја херојска генерација да нам судија буде овај балавандер”. У телевизијском програму сам се појавио тек после 5. октобра 2000. на БK телевизији, која је тада била најмодернија. Ђинђић је на некој прослави рекао да треба укинути РТС јер је старински и превазиђен, и да је довољна БK телевизија као телевизија модерне Србије. На крају сам после Ђинђићеве смрти страдао, као да сам био једини новинар на тој телевизији и био сам дуго без посла – објашњава Марић.

Хапшен због издаје тајни
Један од јунака ваше књиге „Деца комуниза“ јеи Карло Штајнер, југословенски публициста и револуционар, жртва стаљинизма. -Да, прочитао сам у загребачком Данасу интервјуса КарломШтајнером, који је провео 7.000 данау Сибиру и описао те логоре и ужасе кроз које је проша о. И изјавио је да није могао данима и ноћимада спава кад је прочитао моју књигу. И да је то нештонајужасније што је прочитао, а провео је 7.000 дана уСибиру! Као младом новинару то ми је било великиподстицај. Био сам поносан и што су ме хапсили не због криминала, него због издаје државних тајни –каже Марић.

У телевизијском формату, наш саговорник се сада издваја по томе што кроз шалу провоцира саговорнике.

• У недемократским режимима за мене су могли да чују путем писане речи, јер нисам био пуштан у телевизијски програм. Мада су ме као младића од 18 година, на великој југословенској телевизији ЈРТ, коју су чинили Београд, Загреб, Сарајево, понекад и Љубљана пустили у програм. Требало је да од мене створе новог Минимакса. Био сам млад, леп, паметан и још безобразнији него сад. Мој боравак на телевизији је био кратак, јер су ме напали у Загребу и Љубљани, питајући се ко дозвољава да провоцирам народ, да исмевам људе. Наговарао сам људе да поједу миша у директном преносу, довео сам у студио крокодиле… Водио сам емисију с “Вуковцима”, радницима око Вуковог споменика, и то су практично били зачеци ријалитија – наводи Марић.

аутор ВИОЛЕТА ДИМИТРИЋ АЛЕКСИЋ