Реч геноцид морамо пажљиво користити

ДЕЈАН РИСТИЋ, ДИРЕКТОР МУЗЕЈА ЖРТАВА ГЕНОЦИДА

Сведоци смо неколиких покушаја злоупотребе овог појма што са собом носи потенцијално трагичне последице

Референтна установа културе од националног значаја Музеј жртава геноцида обележио је ове године 30 година постојања и рада. Током претходне две године држава је препознала значај ове институције, што је видљиво кроз повећање броја стално запослених и стручних сарадника и повећање финансијских средстава за реализацију програмара – да и других пројеката музеја. О плановима и активностима, али и изазовима и резултатима рада ове установе, разговарали смо са историчарем Дејаном Ристићем, директором музеја.

Музеј жртава геноцида је матична установа Републике Србије за неговање културе сећања на жртве геноцида почињеног над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата. Шта су највећи изазови и одговорности у том погледу?

– Пођимо, најпре, од тога да трагично и страдалничко историјско искуство нашег народа, нажалост, препознаје геноцид као најбруталнији и најдрамати- чнији појавни облик ратног злочина који се систематски врши над припадницима једног народа. То је у периоду између 1941. и 1945. био геноцид почињен над Србима на целокупној територији Независне Државе Хрватске (НДХ). Тај геноцид обухватио је своју многодеценијску генезу, стравичну четворогодишњу манифестацију и застрашујуће вишедеценијске последице, које осећамо и у ово наше време.

С друге стране, током претходних неколико деценија, али и у ово наше време, сведоци смо неколиких покушаја злоупотребе појма геноцид, што са собом носи дугорочно веома опасне и потенцијално трагичне последице. Дефиницију појма геноцид дао је још 1944. њен творац Рафаел Лемпкин. Од ње, тада дефинисане, историјска наука не одступа. Стога је важно да сви доносиоци одлука и учесници у јавном животу с повишеном свешћу о одговорности за изговорено и учињено веома пажљиво вагају контекст у ком се појам геноцид може користити. Све друго јесте (не)свесна злоупотреба тог застрашујућег и опомињућег појма која никоме добра не може донети.

Имајући то у виду, Музеј жртава геноцида систематично и стручно приступа својим бројним одговорностима, које се, пре свега, односе на реализацију програма у области, културе, образовања, научноистраживачке делатности, уметности, издаваштва и информисања. Ова јединствена институција, не само у Србији већ и у читавој југоисточној Европи, посебну пажњу посвећује континуираном обогаћивању својих богатих збирки и фондова, имајући у виду да грађа која је похрањена у нашој установи није искључиво музејска, већ је она, изнад свега, материјални и недвосмислени доказ геноцида почињеног од хрватске државе над Србима током Другог светског рата.

Истовремено, изазови с којима се свакодневно суочава музеј веома су бројни и сложени. На првом месту бих, са жаљењем, издвојио поражавајуће и трагично незнање већине Срба о геноциду који су њихови преци преживели у НДХ. Срби, као нација, и данас су недовољно освешћени о својој највећој трауми и трагедији – геноциду у НДХ. Историјским искуством бивања жртвом геноцида Срби су стављени у ранг ретких народа који су доживели и преживели геноцид. Стога управо ти народи имају обавезу да на племенит и достојанствен начин читавом свету сведоче о томе шта је то геноцид, шта он подразумева, које су његове последице и због чега никада и никоме не сме да се догоди.

Паралелно с овим изазовом, музеј уочава и супротставља се све бројнијим покушајима дисторзије прошлости, што се огледа у негирању геноцидног карактера, обима, систематичности и стравичних последица злочина почињеног од хрватске државе над Србима током Другог светског рата.

У односу на прошлу годину музеј је утростручио број стручња ка, основали сте фонда цију и имате своје стипе ндисте, који се усаврша вају у Срби ји, Израелу и Ватикану. Када ће музеј добити своју зграду и која би то потенцијална лока ција била?

– Број стручњака је утростручен захваљујући несебичној подршци државе. Истовремено, наш програмски буџет увећан је 85 одсто у односу на прошлогодишњи и наставља да расте. Крајем јануара основали смо и Фондацију Музеја жртава геноцида. Од свог оснивања фондација је обезбедила финансијска средства, уређаје, опрему и услуге у укупном износу приближном нашем овогодишњем програмском буџету, што је изузетан и редак успех. С друге стране, континуирано бринемо о научном подмлатку, те наши стипендисти своје академске докторске студије реализују на универзитетима у Србији, Израелу и Светој столици. На- кон завршених студија добијају стални радни ангажман у музеју. Посебну пажњу посвећујемо и умрежавању музеја с релевантним установама у Србији, региону, Европи и свету. Одржавамо редовну и садржајну комуникацију с дипломатским представницима бројних држава акредитованим у нашој земљи, као и с високим званичницима већег броја држава.

Највећи логистички изазов с којим се музеј суочава још од свога оснивања 1992. јесте чињеница да не располаже адекватним наменским објектом. Тек су се сада, стицањем јасне политичке воље, створили услови за реализацију тог подухвата од прворазредног националног значаја. Стога је музеј, у пуној координацији с председником републике и Владом, отпочео процес преузимања Спомен – подручја Јајинци у Београду, у оквиру ког би требало да буде подигнуто и наменско здање за трајни смештај музеја.

Након што музеј добије на старање и управљање Спомен-подручје Јајинци приступиће се обнови чуварске куће, која ће прерасти у иницијални објекат намењен кустоско-чуварској служби, биће постављени видео-надзор и физичке баријере да се приватним путничким возилима не би више могло приступити масовним гробницама и гробним пољима. Одмах по преузимању тог локалитета отпочећемо с реализацијом свакодневних образовних програма намењених посетиоцима. Истовремено с тим, приоритет ће нам бити и реализација замисли   да се управо на том месту подигне наменско здање Музеја жртава геноцида.

Поднели сте иницијативу Министарству просвете да се обиласци места ратних страдања уврсте у обавезне програме ученичких екскурзија. Колико темељно наша деца уче у школи о Јасеновцу? Како им ми, као родитељи, можемо помоћи у разумевању тих догађаја?

– Систем концентрационих логора и логора смрти НДХ у Јасеновцу, из много разумљивих и оправданих разлога за све нас Србе, веома је болна тема, о којој, суштински, највећи број нас не располаже ни основним сазнањима. Стога је важно да, пре свега, ми, родитељи, изнова постанемо партнери учитељима наше деце, као и да сви заједно истрајемо у стварању заједнице знања коју ће чинити образовани, самосвесни и одговорни појединци – припадници нашег народа и сви грађани Србије.

Узевши у обзир све универзитете у држави, од 1945. до 2022. није одбрањен ниједан докторат на тему Јасеновца. Због чега наша научна заједница избегава да се бави овако важним темама и постоји ли уопште консензус међу историчарима о овој теми?

– Та забрињавајућа појава односи се на недовољан обим научних истраживања, што представља резултат истрајног вишедеценијског заобилажења тема и постављања истраживачких задатака унутар наше научне заједнице у вези с геноцидом почињеним над припадницима српског народа на подручју НДХ. Стога нам ту појаву могу растумачити искључиво они који су за њу и одговорни, а то су, понајвише, дугогодишњи руководиоци катедри за историју Југославије или савремену историју на српским универзитетима, као и поједини чланови САНУ, односно стручњаци ангажовани у научним институтима. Чињеница коју сте навели је поражавајућа за све нас. Стога, на основу анализе продукције научних радова, студија и монографија у оквирима српске историографије током претходних неколико деценија може се закључити да је она највећим делом пропустила да пружи целовит и коначан суд о узроцима, току, обиму, карактеру и застрашујућим последицама геноцида почињеног над припадницима српског народа на подручју НДХ.

Музеј жртава геноцида ове  године   обележава 30 година постојања и рада. Које постигнуте резултате бисте издвојили као најзначајније? На шта сте најпоноснији?

– Није фраза уколико се закључи да је Музеј жртава геноцида током првих 30 година свог постојања и рада остварио хвале вредне резултате који се огледају у бројним научним радовима и студијама, богатој издавачкој и образовној делатности, реализацији мноштва изложби и документарних филмова… Имајући све то у виду, свакако сам најпоноснији на све оне који су током те три деценије, баш као и сада, давали највећи и одлучујући допринос снажењу и развоју нашег музеја.

Но, много тога у професионалном смислу изазовног и сложеног је пред стручњацима музеја, који својим радом и постигнућима заслужују поштовање и захвалност шире друштвене заједнице.

аутор ЕЛЕНА СТОЈАНОВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: МУЗЕЈ ГЕНОЦИДА