Scroll Top

Речи, најдраже друштво и најјаче оружје

reci-najdraze-drustvo-i-najjace-oruzje
Сличне теме

Александра Љубисављевић, књижевница и професорка српског језика и књижевности

Читалачкој публици свих генерација представља се и прозом и поезијом, а до сада је објавила пет књига

Александра Љубисављевић је професорка српског језика и књижевности из Смедерева, која је осмислила многе ауторске пројекте и креирала прозне, поетске и драмске садржаје за разне приредбе и свечане академије. Пише и поезију и прозу, како за децу тако и за одрасле.

Како наводи, посебно јој значи што је успела идеје да преточи у писану реч јер је од малих ногу знала да ће бити писац.

– Од тренутка када сам постала свесна света око себе, велики сам заљубљеник у писану реч. Када су ме, као малу, питали шта ћу бити када порастем, говорила сам, без икаквог размишљања, писац. Речи су одувек биле моје најдраже друштво и најјаче оружје. Тај стваралачки део мене с временом је сазревао и, изгледа, чекао прави тренутак да се сасвим ослободи. Све је, заправо, почело на друштвеним мрежама, где сам објављивала своје краће текстове, понеку песму, размишљања… Пријатељи су ме подржавали дивним коментарима, инспирисали за даљи рад и на њихов наговор озбиљније сам приступила свему томе – открива Александра.

У јулу 2018. објавила је прозни првенац, збирку бајки “Царство Вилинског срца”, као победник Конкурса за најлепшу дечју бајку у организацији Књижевне заједнице Фрушка гора из Руме и издавачке куће “Езотерија” из Београда. Наредне године Дом културе из Ивањице објавио је и њену прву збирку поезије “Песма је створила свет”, као трећенаграђеној на Конкурсу за најлепшу љубавну песму.

Објављивање збирке “Човек који није волео кравате” 2021. подржао је град Смедерево, као пројекат у култури.

Недавно је из штампе изашла њена пета књига “Догодовштине врлог господина Хумора Сатировића”, збирка сатиричних прича чије је штампање освојила као награду на конкурсу за најбољу сатиричну причу на прошлогодишњој Нушићијади у Ивањици.

Ауторка истиче да је за њу свака књига посебна, најпре због жанровске разноликости, али, ако би морала да издвоји један наслов, онда би то био најновији јер, како каже, “најмлађој књизи треба подршка и помоћ да расте” и дође до читалаца широм земље.

– Пошто своје књиге штампам искључиво на ћирилици, можда их неће упознати и регион, али ја од свог писма не одустајем – додаје Александра.

Као завичајни писац, често наступа у основним и средњим школама, али и у другим установама културе у свом и другим градовима.

Пут писца у Србији данас пун је препрека и изазова, али је, уједно, и најлепши пут, посебно када се стигне до циља, сматра наша саговорница.

– Ко је одабрао да му оловка буде највернији друг, никада се неће одрећи тог друштва нити своје мисије – поручује овај неуморни борац за језик и књижевност.

Деца ме инспиришу

Са својим ученицима основала је и Омладинско аматерско позориште “Деспот Ђурађ Смедеревац” и заједно с њима осмишљава програм. Недавно су обележили Савиндан “веома лепом академијом”.

– За мене је то најлепши део рада у школи јер заједно учествујемо у стварању новог дела. Деца ме неизмерно инспиришу, дивни су сарадници, врло често носиоци нових идеја и иницијатори нових делова програма. Рад с младим људима је посебно занимљив управо због њихове енергије и полетности и јер из своје позиције виде нешто што је, можда, нама старијима промакло – каже Александра Љубисављевић

аутор Кристина Антић

Фото: Приватна архива

Додај коментар: