Scroll Top

Рођена под срећном звездом

rodjena-pod-srecnom-zvezdom
Сличне теме

Лана Зорјан, добитница најпрестижнијег признања класичне музике на свету

Ова награда је за мене нешто што никада нисам ни сањала да могу да остварим, али је заиста потврда да се посвећен и дуготрајан, често и исцрпљујући, рад на крају исплати

Виолинисткиња Лана Зорјан из Новог Сада прва је музичарка из наше земље у историји која је освојила најзначајније признање класичне музике на свету. На додели Међународних награда класичне музике ИЦМА (International Classical Music Awards) проглашена је за најбољег младог уметника до 18 година, у категорији Откриће за 2024. Жири састављен од музичких критичара из 19 земаља, представника најутицајнијих медија у свету класичне музике (Дојче веле, Опера, Оркестер, Рондо, Унисон, Папагено…), тајно је гласао у више етапа. Финалисти су објављени 9. децембра, а коначни резултати стигли су 18. јануара. Лана има тек 15 година, виолину свира од четврте.

Досад је освојила преко 60 првих и специјалних награда, била је лауреат на међународним и републичким такмичењима у земљи и иностранству и реализовала преко 300 концерата, јавних наступа и телевизијских гостовања. У разговору за Борбу открива како се осећа као добитница “музичког Оскара”, одакле потиче љубав према виолини и како изгледа сарадња с ментором Стефаном Миленковићем.

Шта те је инспирисало да одабереш баш виолину и како је изгледао твој почетак у свету музике?

– Са виолином сам почела да се дружим с непуне четири године. Још као бебу, мама ме је водила у оперу да слушамо тату на представама, тако да сам врло рано била упозната са звуком симфонијског оркестра, у ком ме је од првог дана највише очарао звук виолине. Врло мало сећања имам из тог раног детињства, али се сећам маминих ученика и њених часова, а када ми је донела најмању виолину тада у Србији, тзв. тридесетдвојинку, мојој срећи није било краја. Та слика ми јасно стоји као једна од најлепших успомена из најранијег детињства. Почели смо да се играмо, свирамо песмице по слуху, али мене је све то много занимало и врло брзо сам почела да се поистовећујем с виолином и сценом. Већ с пет година освојила сам максималних 100 поена и прву награду на Међународном такмичењу Фантаст у категорији деце до девет година. Моји родитељи су се увек трудили да сваки концерт или путовање на такмичење уклопе с неким другим активностима, у овом случају то је била посета дворцу Фантаст и ергели коња. Још наредне три године сам ишла на то такмичење и, иако сам сваки пут добијала максималних 100 поена и малу новчану награду, мени је најдража успомена била јахање и дивна природа на имању Фантаста.

Добитница си најпрестижнијег признања у свету класичне музике. На основу којих критеријума се бира добитник?

– ИЦМА је награда за професионалне музичаре у области уметничке музике, која се сваке године додељује у 10 специјалних категорија (животно дело, најбољи уметник, млади уметник, откриће године, композитор…) и 16 категорија за најбоље аудио и видео записе. Седиште је у Луксембургу, а номинације се предају сваке године за наредну. Мене је номиновала Академија за младе таленте из Лихтенштајна за категорију откриће године, једину награду за особе до 18 година, за коју сваке године пријављују три млада музичара из целог света који свирају различите инструменте. Ове године је било укупно 375 номинација. За мене је сама номинација била највеће признање за рад, труд и посвећеност који улажем у виолину откад знам за себе. Послала сам им два снимка, биографију, списак досадашњих награда и заиста нисам имала никаква очекивања.

Како си се осећала када си сазнала да си освојила овај музичкиОскар?

– Ова награда је за мене нешто што никада нисам ни сањала да могу да остварим, али је заиста потврда да се посвећен и дуготрајан, често и исцрпљујући, рад на крају исплати далеко више него што мислите да је могуће. Изузетно сам захвална директору Музичке академије Лихтенштајн проф. Дражену Домјанићу, који је препознао моје квалитете, видео потенцијал у мом свирању и дошао на идеју да ме номинује заједно с осталим феноменалним кандидатима.

Наступићеш 12. априла на свечаној додели награде, у Палати музике у Валенсији, кад ћеш са симфонијским оркестром извести Равеловог “Цигана”. Како се припремаш за овај наступ? Имаш ли трему?

– Додела ИЦМА награда је сваке године у другој држави. Ове године ће бити у Шпанији, што ме посебно радује јер, иако сам свирала у великом броју европских држава, Шпанија ми је досад више пута промакла због поклапања термина. Свираћу дело Мориса Равела инспирисано ромском музиком, изузетно виртуозно и мени посебно драго. Равел је скупљао грађу за ово дело слушајући ромску музику по париским кафићима, а има и оријенталних елемената, тако да је изузетно упечатљиво и допадљиво широј публици. Имам посебну привилегију да ме за најважнији наступ у мојој досадашњој каријери спрема наш реномирани светски виолиниста, а од октобра и мој професор Стефан Миленковић. Све солисте ће пратити Симфонијски оркестар Валенсије с маестром Александром Либрајхом, такође добитником ИЦМА награде, на челу. Посебно ме радује што је ове године виолинисткиња Хилари Хан добитница ИЦМА награде за најбољи соло ЦД, а виолиниста Рено Каписон за најбољег уметника године, па се надам да ћу своје велике идоле имати прилику и лично да упознам у Валенсији.

Како је радити под менторством Стефана Миленковића?

– Прошле године у ово време била сам ученик другог разреда средње музичке школе и упоредо завршавала осми разред основне школе. Нисам ни сањала да ћу за пола године, истог дана када моји другари полажу завршни испит у основној школи, ја полагати диференцијалне испите и пријемни испит на Академији уметности! А најмање да ћу постати редован студент у класи Стефана Миленковића. Рад с професором Миленковићем је за мене право остварење снова и осећам да уз његову подршку заиста могу да остварим све што испланирам.

Он као да има неки чаробни штапић, којим веома брзо и ефикасно решава све проблеме на које наилазим у програму. Поред тога, много ми помаже на психичкој и емотивној припреми за сцену и све изазове с којима се срећем сваког дана. Снажно ме подржава и улива самопоуздање, које је кључно кад се нађем на концертном подијуму или такмичењу. Он је једна од ретких особа које познајем која је увек насмејана и пуна позитивне, креативне енергије, коју шири и на све око себе.

Како видиш своју улогу у популаризацији класичне музике, посебно међу младима?

– На сцени сам већ више од 10 година и после сваког наступа ми прилазе многи млади, често баш мала деца, да ми траже аутограм и изразе своје искрено одушевљење. Мени је лично то највећа награда јер видим да оно што радим прија другим људима и испуњава их лепим и нежним емоцијама. Уметничка музика је ванвременска. Моцарт је, рецимо, био популаран пре 300 година, а волимо га и данас и сигурна сам да ће га људи волети и свирати и за 300 година. Мисија извођача класичне музике је да што прецизније репродукују, чувају и негују та ремек-дела и да их на концертном подијуму деле са што већим бројем људи. Искрено верујем да, кад би људи више обраћали пажњу и своје време трошили на уметност и праве вредности, сигурно би били срећнији.

Да ли имаш неки посебан сан или циљ у вези са својом музичком каријером у будућности?

– Толико тога се остварило за врло кратко време да се осећам као да сам рођена под срећном звездом. Моја велика жеља је да будем солиста с ангажманима по целом свету, да свирам у великим концертним дворанама, са сјајним оркестрима, и тај сан се полако остварује. Дугачак је и тежак пут до солистичке каријере и данас само малобројни живе само од тога. Када стекнем довољно знања и искуства, волела бих и да предајем на некој угледној академији и активно учествујем у развоју младих талената, као што су моји дивни професори то радили са мном. Да није било проф. Имре Лакатоша с Академије уметности у Новом Саду, проф. Иване Аћимоски Жикић с Факултета музичке уметности из Београда и сада проф. Стефана Миленковића, не бих ни ја била овде где јесам. Надам се да ћу једног дана и ја помоћи неким младим талентима и извести их на пут, као што су мене моји професори.

Фото: Ибоја Балаж

Додај коментар: