Скадарлија, добри дух Београда

БОЕМСКА ЧЕТВРТ, ДРУГА КУЋА УМЕТНИКА И ТУРИСТА

У овој улици се никад не спава, а у њој су зоре дочекивали Ђура Јакшић, Данило Даниловић, Добрица Милутиновић, чича Илија Станојевић и многи други

Боемском четврти Београда пружа се око 600 метара дуга калдрма, а с правом се каже да је Скадарлија за Београд оно што је Башчаршија за Сарајево. Времепловом Скадарске улице у самом центру нашег главног града закорачићете барем век уназад и ниједан текст на порталима и у новинама не може вас припремити на тај временски пресек који за свакога има понешто у свом старом шеширу. Некада Циганска мала, а од 1872. и нама познатим називом Скадарлија, због близине Народног позоришта, крајем 19. и почетком 20. века била је друга кућа српског глумишта, умет ника, писаца, песника, сликара, политичара…

У Скадарлији, која никад није спавала, сви су били једнаки.

Скадарлијска застава

Од 1969, кадаје Скадарлија реконструисана, сваке године у мају отвара се Скадарлијска сезона. Тиме се традиционално обележава почетак туристичкесезоне у Скадарлији, подизањем скадарлијске заставе, уз богат културноуметнички програм, који обилује анегдотама, песмом и игром.

У њој су зоре дочекивали уметници који су ушли у историју српске културе попут Ђуре Јакшића, Данила Даниловића, Добрице Милутиновића, чича Илије Станојевића и многих других. Управо Јакшићева кућа у Скадарској улици у своје одаје све чешће позива на разноразне манифестације попут изложби слика уметника у успону, читања поезије, а каткад кроз прозоре на улицу избије и песма којом се дух прошлости уверљивије довикне и пробуди.

Када је срушена кафана “Дарданели” код Народног позоришта, стицајем околности се у Скадарлији отворио ресторан који је неутешне госте радо примио у своје просторије, на месту старе занатске радње и радионице чији су излог некада красила три плехана шешира. Тај ресторан је и данас бисер Скадарлије и за већину прва асоцијација када се спомене ова чувена београдска улица. Тако је, реч је о “Три шешира”, који од 1864. представља место окупљања најпознатијих личности и уопште туриста из Европе и света.

Идеш Скадарлијом да поломиш врат…

Преуређење Скадарлије почело је 1966, према пројекту архитекте Угљеше Богуновића, а циљ је био оживети традицију. Улица је проглашена пешачком зоном, а због калдрме и камења које је заливано бетоном настао је чу вени стих:

“Ноћу, кад је ситни сат, идеш Скадарлијом да поломиш врат.”

Давне 1832. настао је и један од најлепших ресторана боемског живота и традиционалне домаће кухиње,”Два јелена”. Од Јосипа Броза Тита до Маргарет Тачер, Жерара Депардјеа и Џејмија Оливера овај ресторан прошао је, чини се, све тестове. Поред староседелаца попут претходне две, вредна помена је и млађа кафана “Шешир мој”, али се још небројено много столица може попунити дужином читаве Скадарлије. Стога је и остале, подједнако гостопримљиве и амбијенталне, просторије и баште кафана и ресторана ове улице тешко набројати у једном даху.

Понекад нисмо ни свесни тежине културне груде наше земље, којој хрле странци хиља дама километара удаљени. Нама је испред очију, а ипак неистражена. Најпознатији мото боемског живота јесте тај да не треба испунити живот годинама, већ године животом, а које је боље место за почетак испуњења ове максиме од ове београдске калдрме?! Уколико се двоумите у правцу које дестинације да се отиснете у овом периоду када је пут ван државе и даље тешко изводљив, екипа Борбе вас охрабрује да почнете са Скадарлијом.

аутор Александра Ђорђевић

фото: Архива Борбе